Чарапе преминулог

Ташта ми је на поклон дала седам пари чарапа .
Оне су различитих мотива и боја .

Те чарпе су требале грејати стопала таштиног оца .
Међутим , уморном Јозефу није било до чарапа ,
преминуо је пре него што му је загудило око прстију

.

Чарапе прeминулог  , греју моје пете .
На мојим живим стопалима чарпе мртвог Јоже .

Далеко од тога да сам у гроб силазио , нијесам .
Али барем сад знам како је у чарапама покојника.

Још увек лепо мирушу на ново , док верујем да у гробу ,
миомирис није исти . У раци нам вечно смрде ноге...

Ето ја сам удомио потковице , у топле вунене сокнице,
а јадни Јозеф босих ногу у вечност ...



Посвећено Јозефу Клеисцику  193-их-2011

Приче моје братанице ....Рекламирам фамилију

http://clubecriture.e-monsite.com/

Клацкалица

Ружичасти  авиох је испред нас. Огромна мачина у којој ћемо за неколико тренутака доспети на небо ми изгледа као застрашујућа птица . Већ почњем да се знојим и чудан мириш се шири испод мог пазуха . Највјеројатније од страха , немам никакве жеље да идем у земју мојих дедова . Имам утисак да би ми лакше пало два дана у Eurolinesu  него  сат ипо у Wizz Аиру . Али штаћеш куд ћеш , тако је лакше и практичније . Мој цвет се не плаши лета , по мало ми се руга , и каже да изкулирам то је само сат ипо лијета .

                                                                 *

Мачак мјауче већ два дана . Не знам који му је мој , можда јој се дупе упалило . Ако се добро сећам ми смо је "уштројили" кад је имала око годину дана . Где су ми пљуге , мој плави бест , ко ће му га знати где сам га ставио . Уф што ме пробада ! Трећи јебени дан како боли у грудима. Дум, дум, дум песницом ударам у груди . Стани маму ти јебем , или убиј или ме остави на миру. Пљуга ми прија , уста су ми пуна одвратног дима , бол је оштар и присутан , пушикаровић , и рука ми трне. У фризу је вајферт ладан , ставио сам и за малца ако му његова госпоја дадне право да цима . Кућа је сређена , Е. је прошла пре два три дана . Ја ћу да цимнем једну љуту , само једну . Нећу много да пијем јер ће малац да ми кења и да ми држи придике . Али биће добро кад стигне . Само да ова пумпа  престане  да ме дрка.
                                                                     *

Авион се припрема да слети на Ферехеђи . Видим Будимпешту окупану поподневним солнцем , Дунав џиновски диван и плав цепа Будим и пешту испод нас . Цветић спи, ја трипујем моторе који се гаси, пеликан који улеће у турбину , пилот који пада у несвест... Зној заудара око мене , зној и уничић вотке који сам очепио усред лета. Све смо ближе писти и репилотеру , кочнице шкрипе , сви аплаудирају . Чудо једно да се нико не плаши авиона а сви аплаудирају кад авион сигурно гмиже по писти са неких 60 км на сат. У сваком случају ја сам преживео још један лет.

                                                                       *
Негде из сна ме буди језиви бол у грудима , лева рука ми трне , вилица ме ужасно боли. Ма који ми је курац данас , е нећу код ових у дом здравља па нек цркнем . А шта ако је то стварно то , јер дошло мојих пет минута? Оче ли ме Тића појести одапелог овде на јорганима . МА шта си се усро Драгане неће гром у коприве , а и Малац стиже шјутра дотле ћу потрајати . Где су ми цигарете . И пиво ћу једно да звизнем , ваљда ће попустити овај курчеви бол.

                                                                 
                                                                       *

Седимо у плавом Форду чича Брана вози на њушци му шмекерске очале , Х поред њега , ћаскамо , свако мало о своме гастарбајтерском лајфу . Идемо ка њиховој гајби гди ћемо клопати и локати у чекању ноћног воза , који полази са Келетија . Код Х чека нас тата Бања  насмејан као и увек , лепо је видети то једноставно али светло лице . Зашто нисам потпуно срећан што сам међу њима , цветић ме пита који ми је , ја јој кажем да ми није ништа само умор и декомпресија од лета .

                                                                      *

Иза очију бели бљесци , као округле муње које се завлаче иза очних капака. У глави ми тотални хаос . тешко дишем . Страх ме је да нећу дочекати јутро , идем по лек за срце . То ми је преписао кардиолог  пре 2 године , али незнам дали су ови жути или ови зелени . У пичку материну , узећу оба па који ради , ради ... Мачор ми се врти међу ногама , можда је гладан . Вадим пилетину из фриза и сечем на ситне парчиће . Навикао сам је на луксуз , мала бештија. Где си малац , што не стижеш . Јебем ти као ћу да возим до Београда сутра овако сјебан.Де је она флаша ракије ?...
                                                                     *

Пијем а не удара у главу , нешто није како треба . Ту сам а као да нисам . Цветић и Х . чиркаји сангрију док нас три мушка цевче дрехерицу. Атмосфера је на узлазној путањи , лепо нам је и прошлост зуји међу нама , прошли дани оживљавају на нашим језицима , враћују се у наш матерњи језик као духови и авети , не можемо да жуставимо тај поток сећања који нас опседа . Само ја у једном маленом завученом дијелу себе нијесам са њима . Негде сам у мраку престрашен , као да све ово нетреба да се деси .

                                                                     *

Устао сам да пишам . У стану је мрак , док се саплићем о ципеле у предсобљу млаш мокраће лије низ ноге . Упиша се јеботе , бол је већ толико несношљив да незнам дали сам још жив или нисам. Предпостављам да још јесам јер ми испод ногу шљапка . Е мој Драгане , шта остаде од тебе , врећа гована која до клоње неможе да стигне . Ајде још само сутра боже после може у иловачу . Зум, све се гаси , само звезде сијају  лежим на трави , знам да сам у рудовцима поред мене Зоки жив и здрав леп и мршав , дете је ја малостарији од њега , у даљини видимо Шикија који трчкара са својим дечијим локвицама ,ту сте буразери оцу и ја да легнем поред vas . Зоки га гледа и каже бежи бре није теби овде место . Ово само ја и Гага гледамо звезде , које сијају све јаче и јаче , и јаче . Све се бели од предивног белог сјаја .

                                                                   *

Љубимо се и падамо једни другима у загрљај . Обећања , приче, другарско тапкање по леђима. Оронула зелзнича станица остаје иза нас . Цветић покушава да се инсталира на неудобна седишта која се развлаче . Ноћ је језиво мрачна пешта је иза нас . Ушли смо у бескрајну равницу . Там, тат, там лупају шине , ноћ је густа и црна као мастило. У возу је вруће , ја и поред свог алкохола у крви не спим. Урлају сећања у мојој глави , негде иза угла ме чека лице без погледа , расточнео у тами . Немогу да видим ко је ? Упирем поглед  приближавам се лицу али оно се беспокретно удаљава од мене . Там , тат, там у ритму влака лице ми бежи и крије се у тами пусте .Цветић спава немогогу да се окренем да је загрлим , ледени здах ми покрива тело , незнам шта се догађа , дали сањам , Шкрипа кочница трза конвој прљавих сивих вагона . Граница ,...

                                                                 *

Шта ћеш ти Зоки у мојим сновима? Јесили дошао по мене ? У јеботе , морам некако да се придигнем . Зоки остани тамо где си и био до сада на рудовачком гробљу . Нећу ја још дуго , ускоро ћу и ја тамо где си ти и мој матори. Али још само мало , пустите ме . Оцу са малћем да причам још једном . Нећу да ме он нађе овде , у ходнику  упишаног .Некако се придижем , улазим у каду и перем се од мокраће . У грудима бол је спласнуо али није отишао , као да је мало отупео. Гледам се у огледало , лице је подбуло надуто и пуно бора , усне су скоро плаве . није добро.Уопште није добро...

                                                                    *

Стојимо на перону , нигде никог . Где је матори , зар је могуће да је зборавио . Е матори , баш си крме . Знам да сам требао да те зврчнем синоћ али у чиркању и ћаплезгању заборавио сам ...
Где си јебем ти панајиу ! Зовем Шикија каже да га је зврћнуо јутрос пре него што је кренуо за Бгд али нису успели да причају  јер док је он одговорио на позив матори је прекинуо.Где си коњу, зовем са говорнице мали милион пута ...Радмило ми каже да је ишао до зграде и да кола нису паркирана испред . Кажем цветићу ајмо код Богдановића на нови бгд , ко ће му га знати гди јеотишо овај мој опаљени отац.

                                                                     *

Пушим цигарету . Јутро је свеже , мачак ми се врти око ногу. Имам кључеве од кола у рукама . Бол ми кида груди , као да неко хоће да ми ишчупа срце из груди. Вилица је скоро потпуно ушкрипљења . Са мојег касетофона пева онај малчев индијац , ритам ме носи..Зовем Шикија , не могу више ни телефон да држим као треба . Е јебига , нема се времена . Значи то је то , ово је та усрани тренатукак. Нема помпи , распеваних анђела , божијег лица . Само бол , ужасан разарајући , парајући, бескрајни бол. Мој мали нећемо се видети . Бол јењава , хиљаду сунца пуцају у мојим очима . И онада мрак.
                                                                        *

Цветић ме чека поред улаза , гледам иза зграде . Црвени кец је паркиран тамо где Рале није гледао . Знам шта је се десило . Знам . Цвет ме чека поред улазних врата , нећу да уђе у стан. Врата нису закључана , палим светло у предсобљу мачак је на комоди поред улазних врата . Знам да је ту , тата  мој најдражи. баш ту у мојој соби . плав и блед вечно заспао .Уста су су полуотворена , последњи дах је занавек напустио мог оца . Сад је у мојој соби само смрт , даха и звука нема . О.... вришти и покушава да уђе у собу ја јој недам . Сузе квасе моје уморно лице.

                                                                     *

Лежим са зокијем на трави и гледамо звезде . Бола више нема , сами смо. Звезадана ноћ је дивна . Ето нас поново заједно. Једна по једна звезда се гаси , смаомесеч још виши на небу . Полако утихњује и гаси се и тај велики сјај. Мрак је потпун:"Зоки где си, Зоки дај руку..."

                                                                      *



За мог рахметли Папета , мимоишли смо се , али путеви ће ће нам се поново укрстити... сигурно...

 Ин мемориам  Драган Павловић  1948-2005

Сан зимске ноћи

Како се измигољити  по овој зими ? На Блахи  у дому топло, онако како само може бити у дому испуњеном људским дахом и дуванским димом. Велика фуруна у дневном боравку обложена зеленим керамичким плочицама греје 11 душа .

Свако је је уљуљкан у своје мисли . Иако су нам дани више испуњени бригом , како наставити овај полуживот у збегу , некао топлина овог полу-дома нам даје наду да ћемо барем зиму преживети на топлом и сигурном мјесту . Напoљу је пао мрак прије преко два сата . На телевизији као и обично врти се спотови на МТВ ју , нико то не слуша али тв је мање више још један чалан овог гига домаћинства.

По некад се лагано затресе под кад транвај или метро протутње поред и испод зграде. Угодно ми је гледат кроз пенџер , сви магјари хреле у карачоњи куповине , улице су закрчене аутомобилима , аутобусима. Божићни украси и уулична расвета даје неки топли тон овом бучном делу града . Уљуљкан сам у у овај пештански сан ; гледам као хипнотисан циркус испод прозора. Неко мило задовољство ми пину дух , радост је на нашим лицима . Некако је лакше кад смо заједно иако неможемо више да се смислимо , и сваки слободни тренутак је добар да се пљује на "ближњег-а).
А у овом стану смо стварно ближњи , толико ближњи да сваки прдеж изазива ланчану реакцију , надовезивања гасне реакције...

Ништа то није битно , лагани "божићни " ентузијазам је на лицима , ето ту смо где смо лијепо нам је вечераске , за зајутра ће да видимо .... зајутра.



Сисина П, спрема свој надалеко чувени скромни лалински омлет са 18 јаја , четири и по' кила шунке и 12 кг шампињона . Све то испржено о 18 дл уља . У уској кухињи нема места за више од 3 особе , Четврта може да виши на вратима кухиње. Док сисина кутлачом меша свој микро омлет , Кокан и Брахимир духане уз звуке радија . Црногорац с'времена на време пухне на длан, нервни тикови су све учесталији код друга брђанина .

Из угла провирује брадато лице , гледа Сишину и каже : "Напредује омлат ?" , Сисина нехајно одмахне главом и својим лаганим Панчевским акцентом одбруси : "Омлат ти у главу , ош ти мало ?

У углу наспрам вуруне пољски креват крагујевачког мађара . Човек је феномен живи са нама , из КГ а је , унгаршикок подрејетла је али не бесерла мађаронски уопште , чак и лагани паприпарски акценат носи у тихом гласићу . Лежи упола преминуо на свом пољском лежају , по некад само одскочи као лопта о зид и нестане на пар сати , негде одлута , највјеројатније на аутобушни колодвор да покупи потрепштине из домовине . Мислим да смо ми једине избеглице које примају пакете из земље из које су побебегли , од породица које су у још већим говнима него ми сами . Али заборавимо тај незгодни детаљ и вартимо се у топли дом на Тргу Блаха Лујза . Јанчи је рекодер у не покретности , може данима да остане заробљен испод ћебади , пуши , пије , онананише , пишки , каки  и све то у пољском кревету . По некад у пролазу подвикнемо еј угарин жив ли си? А он само промрда и са својим птичијим погледом те одмери и утоне поново у дубоку хибернацију .

Ја седим испред тв а и пушим Хеликон . Дим се пење ка плафону, гледам форме и облике који ефемерно и лење нестају . Моје мисли су као тај дим несталне , ефемерне, али пуне форми и облика које желим да им дам, желим да се тај духовни дим претвори у бели чисти облак на плавом зимском небу пеште . Спокој и мир владају у мени , бука около као да ме уљуљкује у неки диван сан . Може бити и горе , кажем сам себи. До скоро сам увек говорио :"Кад год помислим да горе не може бити изненадим се јер је је сутредан још горе и теже ." Данас сам неутралан , скоро срећан . Без игде ичега , без пара , без сигурног крова над главом , без будућности нека врсте нирване . Тотално неповезан са стварним светом , без страсти , без љубави , само садшњи тренутак , само овај моменат пуне небитне , празне и одлучујуће важности . Јер иако је небитан и бескрајно кратак , само сад овог момента постојим и живим само сам сад у овом тренутку  сам присутан и стваран . Можда ноћас пре него што утонем у сан већ неће бити тако ....

Брана и Коки улазе у дневну собу , починњу преговори шта ћемо вјечерас ? Куда? Камо? Одговор је кратак али предвидљив ... идемо у City .Што да не , ионако углавном висимо у тој рупи знамо све њушке тамо . Уз буку Бритни Спирс се спријемамо за изилизак , свако у свом углу нешто снева и спрема . Чека се на ред за купатило и клоњу . Синиша је поручкао мини омлатић  и сада као бијели међед преде на кревету . Фамилија Б  је у својим одајама са малољетно дијете , тата брада вежба гитару . Ја и даље вршим унутарњу самозадовољавајућу инспекцију и уживам у полусну.Звоно транваја поромети мој будни сан , и  одмах потом утонем у вртлог безбрижног бивствовања .

Челична излазна капија на нашем улажу се полагано затвара иза нас. У десном углу два африканца продају ђинђуве , већ смо се увелико навикли на та насмејана чоколада лица . По цијели божији дан се мрзну ту на нашем улазу. Али ето они барем нешто диринче док ми све онако поносно балкански одбијамо сваку могућност физичке активности назване рад .
Ми смо политичке избеглице , рефужници, интелектуалци у егзилу није мотика за нас !

Ваздух је леден , мраз стеже челичне канџе око пеште , прија и буди  ледени val који пада на нас . Заврћемо кут и улетјемо у Харсфа улицу која је прилично мрачна са десне стране неки ноћни клуб преко пута прљво сива гаража , смрди на мокраћу и фекалије  . Настављамо кроз дохањи улицу све до трга Алмаши гди је биртија укопана испод тла . На тргу је стари раздрдани парк , поред дискаћ и драгстор отворен цијелу ноћ , уствари никад није затворен кад мало боље размислим . Силазимо у City  пивницу , јак мирис пива , вина , зноја запухњује . Пивница је пуна ко око . Газда парла инглишки и пар угара које знамо унутар институције , уствари прије
 свега знамо сојке.

Пива за пивом се ниже , дух се замагљује , оним пријатним велом пијанства. Магична омамљеност духа , развежани језици лупетају и мудрују уздуж и нашироко . Неке фразе су тупаве и блентаве док су друге пуне смисла и тежине . Свет осцилира око тих лежишта блентавости и мудрости , код нас сораба у егзилу или се лупета или поетски лаже и замјава али и то је нека врсте умјетности . Код пете пиве се прелази на резерве новаца па се удара по кокавину пола кока-полавино .

Врата гроба биртије се отварају и два румена лица силазе низ степенице једно јајасто и округло финих дечијих црта лица са кратком и фином браон косом . Друго бледо али румено лице преко кога се преливају таласи густе дуге скоро златне коше . На том лицу живи нека стидљива божанска лепота , славјанско плаве дубоке очи красе ову ђевочку . Прилично висока и витка , права принцеза.
У дубини мог ишчашеног духа кажем себи што би било лијепо запросити ову госпојицу, и бит њен супруг и во вјек и вјекови аман, амаан. Али Брана ме трза из сна и каже :"Еј слушај ово ..." ништа не чујем , само то дивно лице видим , све остало се избрисало из овог подрума . Само смо ја и она у овој рупи , покривам је погледом као  вуненим покривачем . Распадам се на билионе неутрина , сваки пун сна и еуфорије , срце пумпа ватру у крвни тлак , сунце је сишло у биртију и грејеме ко да је август а не децембар. 
 Ако вреди изашта живети онда је то овај моменат , осетио сам да ће ова ноћ бити ноћ испуњена сновима , не кошмарима . Пештанске музе љубави су се спустиле у овај смрдљиви подрум да распламсају у мојем срцу пламен страсти и заљубљености , тај најљепши отров који испуни организам за трен ока и усади се у срце као гром  од које нема бола него само бескрајног ужитка . Тко си ти , румено лице плавих очију, танких усница , златне рујне косе ? Тко је ушетао у мој гроб да ме измами на солнце ?

Е кад би барем хтела пар речи са мојом бедном сеном разменити ....Али сан зимске ноћи остаје сан . Ја сам оно што јесам само сада , непостојим после ...




За Радознале :

Неколико минута касније неко ме је замолио да помогнем двема залуталим францускињама. Неко их је позвао на пиће али се никад није појавио , али ја сам ту био да их разонодим мојим пијаним енглеским.Ресто  је повјест коју ће те чути неки други пут ...


За моју принцезу ....

Врелина

Асфалт је врео испод стопала , јулско суче пржи . Враћам се пешака с'очаге , небо је плаво без и једног јединог облачка . На ногама јефтине папуче пијачарке , имам утисак да се топе од врелине асфалта . Сувише је народа на језеру , заудара на мокраћу и јефтине пљескавице , нема места где да се нога спусти , акамоли пешкир .

Пролазим поред печењаре и кафане од које ме је прилично увек било страх , незнам што, али ето има места која нас понекад доводе у не објашњива стања . Од овог места ме је увек било страх , уствари можда баш зато што никад нисам ушао унутра него сам само могао увек замишљати како је и кога има унутра. По неки аутомобил протутњи поред мене , смрад ауспуха ме запухне и ауто нестане у даљини веома брзо . Кола нема пуно задњих пар месеци. Несташице горива су толике да људи се возе колима само кад је преко потребно . У трећој године задње деценије двадесетог века , воловска запрега ће највјеројатније постати најпопуларније превозно средство у heavenly сорабији.

Пењем се према надвожњаку , испод мене су шине , колосеци , рупеџање и одвалине асфалта су свида по чести и по тротоару . И ова крња и офрљана земља је таква пуна рупа и одвалина . И ја се одсећам тако , одваљен, разлупан и пре свега знојав и жедан . У џепу ми неким пар милијарди динарјева што је отприлике довољно за флашу пиве и кесицу грисина у INEX -у  ако уопште ичега има тамо .
 Ове године број само уморања у беееограду  је порастао , специјално код умировљеника . У недостатку прехрамбрених производа и потрошаке корпе умировљеници су одлучили да се окаче на конопац , да изврше дифузију сопствене крви или војни умировљеници једноставно да  се  нагутају војног олова из службеног оружја . Mање храбри су се окренули  бесплатним уличним мензама званим "контењериии"(службени вроочански изговор"). У болницама нема лијекова , људи крепају у хитним службама , за операције се мора донети сопствени материјал (игле , конач, скалпели, тубе ) и наравно харч за кримосе у белом ...

Некако је згодно што сам млад и што још нијесам предвидео умирати јербо да је тако моро би озбиљно да се потрудим да се то деси што брже и безболније . Ако се неко бедан допадне болнице , весељу никад крај , само недостаје још да медицинско особље рока пацијенте ...

Улазим у ужасно ружну и празну радњу , нигде ничега . Снајка седи иза касе , оне знате , са дугмићи и ручицом коју окрећеш , рачуни се нештампају већ  3 године скоро нигде . Снајка је реликвија прошлих дана , музејски примерак задригле женетине , прерано остареле и недовољно вољене , до подне мрзи цео свет а од подне мрзи саму себе . Некада , не тако давно , је била јебозовна , прва звезда на сеоским игранкама , поселима , све дике су вириле у деколте  и тражиле прилику да штипну за гуз, али само је он за њу биа битан . Рецимо да се звао Миленко , био леп ко "слика" , мишићав , коса залижана на "прородно", чачкалица међу зуби', курац до колена , посједовао је ту ноћ , није било лоше .Пар  мјесеци касније снаја  више  није морала да купује улошке , због фамилије а и да народ не прича , Миленко је био притешњен и свадба је била  баш онако како треба , весело и народски 250 званица под шатру ,певаљка најбоља од Уба па на овамо све до Ћелија ...
Почео је да је маштрачи већ трећи дан , ноћу да ташта и таст не чују . све онако шамарима и по неки ударац песницом у потиљак . Али доброг срца никад није ударао у трбух који је је почео да се надима . Добра душа . Кад је снаји избио први зуб , добра већина је иструнула од каријеса . Прво дијете , друго , после дијафрагма , Миле ме више није походио ноћу , нико више ме није походио ноћу осим таста по некад али онако с'леђа  без смисла и уживања .
Кад су деца кренула у први разред , таст јој је пријатељски средио посо' у најбољој фирми у срезу. И ето овог усраног врелог дана седи иза касе , усмрдела и задригла гледа ме и чека моје милијарде.
Излазим са мојим ладним пивом и кешицом сувих штапића . Силазим  ка железничком колодвору , врелина се лагано смирује , дан се приближава крају . Колодвор је уствари ружна стара жута кућерина , полунапуштена , има један шалтер , једна чекаоница у којој нема никога . Маéло ниже уз пругу су складишта у којуима ничега нема  већ вековима . Испред хангара бетонски перо , као теража која иде уз зграду . Ништа лепше него сјест ту и посматрати залазак сунца . Понекад ноћу се довучемо овде као банда пацова са пивом , вутром и лијепим расположењем и банчимо до раних јутарњих часова . Тијеком ових топлих љетњих ноћи , све је могуће живети до даске , до ивице разума , пити и пушити до бесвести . све до оних граница где ум постаје екстра луцидан , где нам се све чини јасно и чисто као на сунцу . А у ствари дух је уљуљкан у чист хаос . Ноћ се завршава повраћањем , падањем ; урлањем на звезде , ћопањем до куће уз обавезно стајање код шипћеве пекаре одакле врели лебац мирише на стотине метара около. Врело тесто пуни измучни желудац , врели кревет , знојави снови све до два три сата поподне ...

Али сада седим ту , сам ноге више са платоформе . Мир , возова нема , нигде не иду , ништа не миче . Осећа се мирис асфалта , усијаног челика са шина и отужни мирис Очаге са моје коже . Снове ме носе далеко , снови младости снаге , наде , снови који покошувају да ме ослободе кошмара у којима се налазим сваки дан . Покушавам да се ослободим ове коже  у којој сам , у којој сам се родио на коју салм се навикао у којој сам добро и лоше . И з које је тешко се измилети , јер нијесам змија нити било који рептил. Ближи сам свињској сорти братској свињској сорти . Зато лочем ово усрано пиво  и некао у дубини мога бића осећам здовољство неко меко , дивно , самоуништавајуће задовољство. У вихору мисли све се меша и овај дан и прошли  дани  , једино будућност не могу да назрем . Као да је сакривена иза тамних вилајета , хиљаде тамних предосећаја . Само садашњи тренутак је тренутак спокоја . Све остало је страх и мрак испуњен гласовима таме и безнађа . Цео свет је пун снајки и Милета ... По неки светли облик се појави на хоризонту , али сувише брзо нестане и угаси се у мраку .

За сада само уживам у овом савршеном трену испуњеном бесмислом и без сврхом . Гледам хоризонт далек и крваво црвен . Ноћ се спушта , неизбежно.

Захваљујем се на сардњи ВИС :  My Dying Bride, New Order, EKV,  Димитрије Шостакович "Опус 110" фали ви и дабогда да вам мајке само мушку дјецу рађале ...






 

У пар наврата сам путовао кроз време

У пар наврата сам путовао кроз време . Не са чаробним "Мартијевим" супермобилом" него овако сам , док дремам на канабету у дневној соби. Клинци спавају сном праведника, поподневна дремка , све је тихо , једино неки паметни комшија по некад лупи чекићем , чисто да наш подсети да је ту и да је жив и здрав.  Напољу магла и нека влажна хладноћа , пробија до костију. Тако да је боље висити у топлом стану. Уз врели руски чај , путујем кроз време, мисли ме носе кроз слојеве сећања, кроз јарки тунел путујем   ка одредишту у времену.Идем тамо где више нисам овај кога данас гледам у огледалу. Више нисам Павловић Владимир , отац и супруг , данас сам Бади . То име које углавном остаје затворено у временској комори , понекад исплива на површину у речима неког пријатеља на facebook -у , понекад се неко сећање  напуни тим словима али ту је крај . Тај Бади сам уствари ја , али неки други , нестали ја , ја из прошлости .

Заустављам се негде средином осамдесетих у малој рударској варошици . Недеља поподне је , месец јул , половина тог месеца . Негде сам на средини улице "13 Пролетерске " е да тако се звала тада , свиђало се то вама или не . Тада је том улицом могло да се прође у било које доба дана или ноћи без страха, без освртања . Тада је могло да се спава на клупици , једина опасност је била да те неко псето луталица те запиша. Тада су клинци мокли да  поставе где год хоће своје старе стрипове и да их продају непостојећим пролазницима .Чамо по  неки сељак који се враћа са пијаће са закашењем, се заустави поред веселог млађахног продавца званог Бади .
Глади браду од три дана и са језивим акцентом каже :
"УУУ бајице тешко да ће ишта бити од тога твогa чаплаз дивана .." ," Колико ти кошта овај овди?" . Цена му не одговара , одлази у својим зеленим чакширама , и гумењашима . Увек сам се питао где купују ту униформу сељаци ? Мислим, увек имају исто одело исте прљаве зелене панталоне, исте гумењаше , и дан данас то остаје мистерија за мене .
Сунце пече , нигде никога, на степеницама поређани , Мартији Мистерије,Загори; Блекови са све вуковима са Онтарија, и наравно Алан Фордови. Већину их знам напамет , прочитани 100000000000 пута , унапред и у назад .

Мало ниже низ улицу је посластичарница , где се у хладним танковима врти љимунада и боза, кад би барем продао који стрип да отрчим до шока да купим једну љимунаду . Е да тада је било 2 сластичарне у главној (и један киоск семенкара -сластичарна ), она поред поште је била моја омиљена , у њој је радио шок , млади посластичар који је увек имао диван осмех и фину реч за нас клинце , јесте да се мало фрљао падежима (али има нас  пуно који се фрљамо , аутор овог текста например )али је био увек насмејан и услужан .
Деценију касније на том месту је израсла ПИЗЗЕРИЈА у власништву човека сумњивих навика и фрквентација, толико му је живот биа комликован да му један дан ауто експлодирао, спонтано сагоревање или тако нешто ... На месту где сам волиа се давити у туфахијама , тулумбама, кремпитама , шампитама, грчким и обичним баклавама , деценију касније су седели главати орангутани који су третирали локално становништво као стоку , ето главати брђани су заменили "шока ", на моју велику жалост .

Одмах прекопута је скоро нова новцата робна кућа . У ној можемо наћи све од "игле до локомотиве " али прије свега аудио касете и плоче , на првом спрату , на који се пењемо покретним степеницама. Еј покретним степеницама...
Сећам се дана отварања , била је пуна ко "око", људи су куповали све и свашта , и оно што им треба и оно што им не треба , пре свега оно што им не треба .
У ниском приземљу је био супер маркет , у коме је чак постојао и један базен са шаранима !!!
Одмах поред наслоњена на робну кућу био је диско клуб... Супер модеран али још недостижан  за мене клинца . Пар година касније ћу почети мој "нигхтлифе период " баш ту , где ћу по цијело вече да чекам пар hard  rock  нумера да би могао дивљат са пар ортака. У мрачним 90 то место ће бити на смену дизел хангар (са чики , лики, сики, шемса, халид  сценом) а на смену падавичарски азил (ДЛМ, ЕЛ ОРГ , Рамбо , Бјесови, Џа или Бу , Ритам Нереда  и наши локални пулени , па чак и ја са моји музиканти ) али некако су ови први превалили и прогутали све нас  . 

Ок, одо до рударске , да попијем мало воде , млазић једва да тече , воде скоро да нема , али оно мало што могу да попијем ми прија и освежава ме . У чесми брдо неког смећа , страшно ме нервира та непажња , неко је бацио "кромпир " унутра који враг је натерао баш кромпир да баци  у фонтану ? Али то је Југославија , и Србија у њој , е да земља у којој сам одрастао се звала Југославија . Социјалистичка Федеративна Република Југославија, земља на коју сам био поносан , за коју сам навијао на олимпијским играма, земљу за коју сам био спреман да положим живот као и народни херој "Дуле Караклајић " , е да био сам у трипу социјалистичког шехида , сањао сам херојства друга Тита , ... Без обзира на цео тај херојски пантеон социјализма са људским лицем , некако сам се и жестоко ложио на принцезу Леју из "Ратова звезда" , Хан Солоа (мој први геј идол, полузаљубљен сам био у Х.Форда) .
У Југославији неспојиво је било могуће. После дана "Стазама Хероја" где смо ишли пионирским стопама за дедовима палим за слободу и равноправност трчали смо право у кино гледати "Полицајац са Беверли Брда " са Едијем Марфијем у бесним машинама , дању узорни пионири навјечер хероји интергалактичке републике . Само понекад кад је цепач карата изузетно лијепо расположен био могли смо ући и гледати "Емануелу", Калигулу и Mesalinu , где по нека дојка и гуз су могли да се виде на биг скрину , ммммммммммм
Е да све то је могло у Југославији, и приватно предузетништво клинчадије је било могуће .

У  15 часова купим стрипове , и палим дома , продао сам 2 доста је за љимунаду и сладолед, ипак ћу да питам ћалета за кино вечерас ... У станчићу ме чека ладна шопска у фризу ., на тб "Недељно Поподне " први Ју талк show  , ма баш ме брига за талк  мене интересују клипови који се провуку сваких 15-20 мин , спотови са МТВ ја, Sky  сателитске тв делују тако кул , а врхунац су Мајкл Џексон , Пинк Флојд , и Мадона  са тим клиповима путујем , нисам у ЛЗ него у свијету  showbiza  . После је филм у 4 . кад би још данас био неки пеплум , тип бен хур , то би био рај , собица где је тв је у сенци ,са шопском у рукама (уместо кокица) ложим се на Чарлтон Хестона у мини  сукњици . 

Какав је то спокој био , пријатељи. Само су моји тупави матори могли пореметити тај мир , али данас су одлучили да кулирају и кунатју цело поподне . Изгубљен у дечијим сновима , дрхтим уз филм верујем да ће правда победити . ДА ће федерација Кул превараната , свемирских хероја, суперхероја  , јунака НОБ-а , Партизана , друга Тита (који ће се чудима модерне генетике једног дана вратити међу нас да поново буде доживотни председник, пионира војника, команданата бригада који знају као побећи од метка  заувек сачувати моје спокојно детињство . Да мрачне силе империје, злих кримоса , чудовшта са морских дубина  , четника , усташа и нациста неће моћи да изврше преврат и украду нашу малу варошицу и да је однесу у мрак.
Ма не , наравно да смо сигурни у нашем малом мисту, у нашој великој јуначој домовини, у спокоју нашег родитељског дома ....


Уз помоћ ВИС : Рибља Чорба (прецизирам Албум Кост у грлу), Пакет Аранжман , Влада Дивљан анд Ол старс бенд ...бечнаја помјат умјетницима и рахметли домовини 

ФИНАЛЕ

Страховит умор у глави .
 Улице пуне неких разјарених лица која тихо зборе кроз стиснуте зубе.
Урлајући  гласови вриште из подземља траже пут напоље .
Природа је невјеројатно дивна овог пролећа . Свуда све цвета ,  мириси полена  , су свуда око мене , лаки ветрић их разноси свуда по овом ружном граду . Као све је у реду али ништа није уреду! Пушим смрдљиву цигарету и тражим  даха после одвратног дима и катрана који увлачим у плућа већ  увелико начета плавим "најбољим " отровима. Јер марка пљуга се тако виче , Бест , Блуе Бест , тупава зар не ?

Прелазим улицу и гледам беле лампионе који се нижу помислили би у недоглед . Као дете сам лудачки волео те лампионе , проналазио сам неки скривени смисао у њиховом  низу , замишљао сам их као главе неких доброћудних  ванземаљаца који долазе да наш  спасу од незанам чега . Још стотине блесавих мисли су низале око тих јебених лампиона . Данас су чудно офуцани , са бојом која се љушти  и рђом која је испод , говнаво жуте боје су , и сваки други не ради.Постали су гробља киљада инсеката , дно се црни од лешева комараца , муха , свитаца и шта  ја знам чега другог . Шетам гледајући у њих , бесциљно у потрази за незнам чиме , сунце греје , неком предивном топлином , мирис живота , препорода природе се шири свуда , једино у људским очима око мене и на мојим (верујем) очима блиста  мраз , лед , вечна зима .
 Суграђани ми личе на лешеве , хладне у мртвачком крутилу ,  ходају , гегају се ка својим гробовима , уплашени од сунца , од лепоте и милине овог пролећа .
Из дубина урла звук земље која стење , ја осећам како тло подрхтава испод мене . Питам се дали се свима  тресе испод ногу или то само ја сањам будан ? Задњи пут кад се овако тресло , неки су веровали да се природа празни вишка силе , сила је сувише тупа и млака реч , вишка моћи , стихије која све може самлети у пар минута . Е па тај исти предосећај ме мучи . Као  да предосећам потрес , знам и видим како ће да млати и мрда све око мене и у мени.
Поново се уљуљкујем у сећања , стојим на месту где је некад била трешња , дивно трешњино стабло , у ове дане пролећа су се гране повијале под теретом меснатих црвених плодова .Ту смо висили тијеком прољетњих благдана и гледали културноуметнички програм ужасно предвидљив али весео јер је сакупљао цео град , неке  да се курче , друге да критикују, нас слинаву банду да кркамо трешње .
Са бине су смејушиле плијесачице у народним ношњама . Одлични ученици су читали саставе који почињу оним чувеним:"Седим поред прозора  и думам о овој теми ...",. Мало пред  крај "културноуметничкогпрограма"  мудоње и дупелисци пели би  ка крчми поред ерца  да лочу и кркају и наставе славље у присуству другова из престонице. Нама се јебало јер смо и ми сви имали шта кркати , трешње, а после и нешто код горанаца , или сладолед или алву,...
Уз улицу која води ка кркајућој крчми промиче неки црни 4*4, неки предузетник жури на посао , и њима се тресу муда од овог пролећа , све је на распродаји па и њихови непроцењиво скупи животи, пуни скупих ствари, њихове џиновске кичерај кућерине , све је то непроцењиво јефтино,небитно, бљутаво је увек било. По први пут смо у истим усраним крвавим гаћама , и ми гологузани  и они армани курчераји , сви идемо у истом правцу , према провалији само што ми идемо пешака а они својим усраним џиповима. И ми и они исти страх и зиму у срцима кријемо...
Седам на траву и гледам у правцу зграде где сам живео као дете , испред мене "ливадица" тако смо је звали као ђеца, прве смо љубави , прве дркаџијске дане , прве туче , доживели , тада је била бескрајно велика ливадица . Љети су ту живеле страшне авантуре, зими је се претварала у градско скијалиште и санкалиште , ноћу су се крале гајбице из виcа за сличуге које никад нијесам научио возити.
Данас је то више стешњена ледина између четири старе зградурине, оронуле и ружно оматореле .Дали мој ум одбија да верује да је то исто место било лијепо и пуно дивног дечијег смеха прије петнестак година , или је увек било овако ружно и мало , стешњено овим руинама .
Негде из мрака сећања се чује звиждук мог маторог , тај звиждук је препознатљив међу милијардама разних звиждука , овај значи позив да се врнем у кошницу . Негде са првог спрата  улаза 32 улице Д. Караклаића  чујем врисак , и урлик , увреде и свађу , икао знам да звиждук значи :"Врати се кући" ово друго ми се баш не мили . Знам каква весела породична гунгула ме чека дома , гасим тај неурон  или ту конекцију ,не желим сам себи да дозволим да се сетим .

Устајем на утрнуле ноге омађијан мирисима , некако успаван тишином . Ни звиждука ни вриске из стана већ деценију више нас нема овде , само понекад претрчим преко полуразваљкених плоча , јурећи ка аутобуској станици преко пута бензинске . Све што је остало од мог детињства се крије испод тих бетонских плоча које воде до оронуле трафо станице. Кликери, пакетићи од крем бананица, аутићи на којима могу да се отворе вратанца, пробушене лопте , исцепане странице еротике,  стрипови, забавници , урлици у ноћи , мрачни породични кошмари, ћопави Срки од кога ме је ужасно било страх , тетка Зага већ трула и распаднута, Луда Цеца трчи гола по мрачним ходницима испод плоча .Моја прва љубав лежи обучена као фудаблерка у муљу , ..... носи штапове за пецање на леђима и изгара пржен високонапонском струјом, и ја сам испод тих плоча са свим тим аветима и дрекавцима , шајтанима , трулимо у муљу који се скупио тијеком година . Само свремена на време киша опере подземни пролаз испод ливадице и све авети се размрдају мало замене места и остају ту вечно све док неко не буде прекопо све то и посадио бетон на месту где је некад била "ливадица".

Вечерас се све завршава , још по који трен прође у нади да можда није крај . Нада искрсне из дубина мисли али се одмах вратим у садашњост видим да је свет уморан и оронуо . Да мржња ври у срцима и очима око мене . Све је уморно од постојања  и руке и ноге , чак и мој дах тешко улази и излази из грудног коша , можда је то страх у питању , кукавице. Младалачка бесмртност се приближава концу или коњецу, ende , fin , vege , данас  је крај моје вечности. Сваки смисао се губи у ветру овог божанственог прољећа, .


Пролазим поред аутобусног колодвора  , прве лампе гробља се пале , једна од две . Смрди на урин и каку из новог "вецеја" испред кога седи циганка која једе децу и бљује најчуднију реченицу икад изговорену : "Ако немаш да платиш вецеј не дам  да пишаш овди унутра , марш , извади пичку и пишај овде на земљу..." Негде у мени све се ломи на милајрду парчића , некако ми долази да извадим пичку из гаћа и да попишам цео oвај усрани град . Да све залијем хектолитрима смрдљиве  пишаћке да се посерем свима на њушку , и да усмрдим још више овај гадни несварљиви дан испуњен дахом природе која се буди .

Испред "карингтонке" сатанак(грешка у куцању али ми се реч допада САТАНАК -САСТАНАК ) народне одбране , манијакално луди комшија се спрема за незамисливо он има решење за судњи дан . Ненадјебиво практичан и до бесмисла напоран и несносан , развалчи као баба муда неку причанцију како смо спремни и жестоко надркани . Нотинг куд сурпрајз ус ....
Још само мало и све то је готово и он и сатанак Н.О. , све иде у курац одакле је све и кренуло .

Горак укус пиве , ладне и освежавајуће, ми смирује пробавни тракт. Стара боца ми се лепи за усне , право из ледаре се приближила устима  . Из зидова вири хиљаду врагова чекају својих пет минута , две хиљаде црвених очију пиље у мене и моје пивосисајуће лице. Мрак је скоро потпуно стигао на наш мали свијет, сванула је ноћ ... Чекам ....Чује се псето које лаје као лудо , гладан је или шта ја знам ... Изненада тишина , мртва , ледена , застаршујућа , нема звука , сваки тон је замро , и ветар се смирио и утихнуо , псето се више нечује , птице као ду су негде нестале . Као да је ноћ прогутала сваки знак живота . Осећам да се сви крију негде у својим становима са погашеним светлима , несмеју крај да гледају са прозора , можда ћу се и ја усрати кaд он дође по мене, страх .

Из даљине се чује јаук , jauuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu, за тон  виши други јаук урла у ноћи jaiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii па се враћа на исти почетни тон јауууууууууууууууууууууууууу са врхова зграда се јаук развлачи свугде по граду , свуда по овој бедној  земљи .


 Почело је !Или се све завршава ?




Састављено уз срдачну помоћ вокалноинструменталних сустава:Other Lives , Niyaz, Fever Ray,Soufi soul, Block Out, Гудачки опус  110   Димитрија Шостаковича ,  фала ви и вечна  слава музикантима . 

Пет минута мржње

     

Љуба ме држи за руку . Напредујемо лаким кораком ка клиници на платоу између  Кламара и Медона . Љуша чаврља и поставља на стотине питања . Што ово светли? Колико боја има на небу? Како се ово зове , као се оно зове ? Колико имам година колико Мића има година? И тако у бескрај .

Са великим задовољством скидам  Љуцу са рамена , леђа жестоко боле , сад капирам како је било матором кад ме је носио  нон стоп на  раменима.

Улазимо у узсно ружно здање , напољу бука радова , за годину две овде ће пролазити трамвај који ће повезивати ово предграђе са Паризом . Клиника је скоро реновирана , али је остала подједнако ружна .

Чекамо у неонски осветљеној чекаоници , Љуша црта , седи за једним малим сточићем предвиђеним за клинце . Миланче певуши , ја чекам . Увек сам мрзео чекати код доктора . Али сад не чекам за себе него за Љубу , па је некако још теже .

У последњих пар година су инсталирали телевизоре свуда , само још у клоњама нам фале равне плоче са покретним сликама . Подземни пролази у метроу су испуњени паноима који су уствари флат скринови  са непрекидним  рекламним спотовима . У кафићима и пабовима свуда је окачем по минимум један или више екрана .  На железничким колодворима , бензиским пумпама, па и у чекаоницама доктора !

Bрти се нека тв станица типа си ен ен , само њена француска верзија . Покушавам да одагнам поглед , јер станице тог типа мрзим исто као и некад РТС у доба Милошевића . Код куће тв негледамо и немамо, живот је лепши и мање загађен лажима и манипулацијама . Слушамо радио и читамо одабрану штампу . Клинац гледа цртаће на компу.
У једном тренутку "Вандредни билтен " , Либијски дикататор је мртав , видим његову слику у доба кад је још био жив и секси . Следеће слика  је леш , одваратни мртви диктатор , спектакл смрти "live " , незнам како али ми је жао јебеног Гадафија .
Као кад би ми неко рекао да ће ми бити жао Милошевића ...
Али систематско испрање мозга је несносно , страховито ме потсећа на 5 минута мржње у Орвеловој 1984 , масе сретне и вечно несвесне да их медији злоупотребљавају  ликују над смрћу непријатеља . Пре само пар година смо могли свечано да присуствујемо вешању Садама , ко је следећи велики сатана запада .
Гадно ми је помислити колико лицемерје дрма несрећни запад , Гадафи је био гост у овој земљи пре само 2-3 године , дочекан као Хајле Селасије некада у БГД -ј . Град блокиран , све тв станице приказују посјет , и наглашавају колико се раис опаметио и умудрио , приједседник Змија Шарка Ниџа  се љуби са раисом, нежно се милују , раис разапиње шатор у дворишту јелисеја , звијезде пјевају песму љубави између Либије и Француске земље људски права и кобасице од свињских цреваца (Андујет) .
Данас тај исти скот лежи мртав на прашњавом поду неке смрдљиве кућерине , убили су га дојучерашњи пријатељи уз помоћ натоа . Вођа побуњеника је дојучерашњи лојални генерал , већ данас велики пријатељ слободног свијета , убеђени демократа и заљубљеник у људска права .
Све то морам да пратим желео , не желео у чекаоници доктора. Ужасан страх ме хвата за Љушу , да он невиди надуто тело зликовца , да мој син првенац немора тај ужас да види на тв . Срећом те је леђима окренут екрану и неинтересује се уопште , битније му је цртати и певушити .

Како се лако заборавља шта је било јуче , како је народ овца добра само за шишање и овде и на балкану, и у Бутану . Једите келогове пахуљице , пијте рујно бордо вино, кркајте сланину и не мислите ни на шта . ТВ је ту да мисли за ваш , јебига неко ће рећи какав клише , али баш је онако како је Волк који се Драшка некада зборио : Ође чоловјеци равне екране на главама носе , а ускоро и у три димензије ".

Доктор нас  је прегледао и закључио да морамо да видимо другог доктора . А ко прегледа доктора? Излазим из клинике са дечурлијом , на излазу још један флат скрин много већи него онај у чекаоници , спуштам руку на Љуцине очи , е богуми отац цензурише  , нећеш ти кроз детињство са мртвим Моамером у мислима ! Доста таја носи ужаса у сећањима , од словеније до Косова све сам хорор филмове видео у верзији  "LIVE REPORT ".


Идемо кући да гледамо струмпфове, имаћете ви времена за својих 5 минута мржње ....

Lulu im njihovu!!!!

  Shjedim na mrezi prije neki dan i svrljam po sajtovima gubetji vrijeme. Kad na jednome muzichkom sajtu dobrog kvaliteta i izuzetnih svezih recenzija vidim chudo!!!!

Ne, Jezus Kristus nije izdo novi album, Muhamed nije snimia live album. Dzim Morison , Kurt Kombajn i vrshilica su josh uvek mrtvi i zakopani.

Ne , Metallica je izdala novi dupli LP. I to sa kim? Sinanom Sakitjem? Ne , Lou Reed! E da , nej nevjerojatnija kombinacija se dogodila. Ideja i nije tako losha , Metallica koja je oduvek zelela da postane deo RNR legende sa svim shto ta titula nosi, stadioni puni ko oko, droga , alkohol, preporodjaj posle uspeshnog lechenja, biznis do daske , puno para i opasno dosadni i tupavi olbumi od "And justice for all...".

Kao shto neko je setjanima vezan za avliju i dedinu bashtu, majchinu sisu, rodnu grudu, heroin, bensedin ja sam narazvezivo zakachen za Metaliku. Ne zato shto provodim sate slushajutji njihove nakurchene albume nego sto sam kao mladjahni pulen ludacki mlatio glavom uz nadasve divlje i nesputjene rifove ove grupe. Poj prvi slamdance je bio uz Master of Puppets, poj prvi pogo uz blackend. Malo kasnije kad je Metallica postala "korporrativna multinacionalna kompanija sa akcijama na burzi" i spotovima koji su na MTV se vrteli istim ritmom kao  Madona i Ricky Martin nekako mi je splasnuo seksualno erotski zanos za tom g"rupom".
Ali eto sachuvali su mjesto u mome srcu kao i "Plavi orkestar" uz koji sam plijesao u diskoteci na Jelsi(Hvar) Gud Baj tins...

Redovno sam slushao nove albume i svaki put sam se sve vishe udaljavao od dosadnog (pseudo country hard rock zvuka) ovih matorih kenjatora . Nada je se rodila sa zadnja dva LP, St.Anger i Death Magnetic gde je plamichak stare Metallice sagrijao moje srce ali sve to nekako je ostalo daleko iza mene i sa nevjerojatno puno zadovoljstva slusham pre "Black" lp-ije.

OK, Lou reed i Metalika. Lulu se zove album. Je ubedljivo najgori rnr album svih vremena.Dosadan do ojeda u stidnom prijedelu..Isprazan i tup ko romani Dobrica Tjositja. Bez mashte i duha . Da metalika snima glupe i dosadne albume to nije neshto novo, ali koji kurac se Lou spandjao sa njima?
U svakom sluchaju album je dupli!Znaci dve diska uzasno dosdna i naporna, gde josh pored Hatfieldovih crnogorskih napeva(jeijeahhhhh) Lou pokushava da peva shto ne lichi ni na shta. Verujem da su i Halid Beshlitja pozvali da snimi split album sa njima bolje bi to ispalo.

Obavezno preslushati ovo ruglo ako n ishta druga da bi se lijepo nasmejali i proveli jedno nemashtovito popodne slushajuci ovaj otuzni i nadsave uzasno losh album....

I AM A TABLE. 

I AM THE TABLE!!!

Potraga II

 A ako je ne izdade to nije shto sam neshto narochito patriotski i  nacionalixtichki nakurchen, nego zato shto nijesam nishta ima im retji!
Shto se tiche moje srcecijepajutje priche koja je trebala da dovede  teskog emocionalnog shoka kod gospodje sluzbenice . Ni od toga nishta izuzetno se nije dogodilo titanskih razmera. Mislim da je najvjerojatnije sa lakom dozom prezira gledala na moju "revolucionarnu" i "anti milosevicevsku" prichu, i proshlost. Sigurno je u svojoj maloj ali pametnoj ungro-finskoj glavici  rezonovala:"Shta kukumavchi ova seka persa! Ko da samo njemu rodondendroni ne cvijetaju u life-u! A i donaj koji zemlju svojih dedova napusti i otca nacije zaboravi bolje da mu se kitja slabinac osushi...JJedino je lala ugarskog podrijetla (translator-prijevodilac) pokazao malo emocija, i prijateljski mi posavetovao:"E moj Vlado nishta od tvoje prvoborachke proshlosti nema, madjarska ni nama ausvajse i azile ne da , a kako tje vama?
Sve u svemu gospoja the sluzbenica, izrazava zelju da joj ostavim moju putovnicu i sve dokumente za uzvrat mi nudi papir koji potvdjuje da mi je uzela putovnicu i dokumente. S tim dokumentom madjarska vlast mi bratski i humano potvrdjuje da je chula moju filmsko-umjetnichku prichu o herojskoj pro demokratskoj proshlosti , anti militariskichkoj poziciji i pacifistichko-dezerterskoj orijentaciji i da je zestoko zaboli spolovilo ili ti "kurac"(na starogrchkom).
Sa mojim papirom izlazim , zadovoljan ispunjen ponosom. Svi ovi tupamarosi (strangeri ) koji nemaju tako divnu i junacku pricu najvjerojatnije nemaju papir o "bolenjukurcamadjarskedrzave" kao ja. Vetj sam za korak blizi politickom azilu u nekoj zemlji demokratskog razvijenog svijeta, ameriko eve me!

Izlam iz odseka ministarstva unutrashnjih dijela, zgradurina se jezivo nadvila nad mene . Negde duboko u meni krije se neki strah i zakljuchak. E a ja im ostavi putovnicu! Bez putovnice nemoze se putovat?

Bravo , Vladice bistar si kao planinski potok.

Oko mene ljudi, madjari, turisti , lijep dan , kraj proljetja.. Ptice laju sa grana, solnce grije sve nas bez razlike i rasne ili vjerske diskriminacije.

Svi imaju tlo pod stopalima, dom, jedino se meni chini da mi tlo bezi ispod nogu i da sve manje dodirnih tachaka imam sa ovom zemljom, ili bilo kojom drugom.

Uskoro tju skapirati shta znachi biti apatrid,....

Meudon La Foret   10.11.2011

Potraga

Gde je ta jebena adresa, u ovom lepom ali nadasve cudnom gradu nista nije kao u nas ; u soraba . Sve je nekako organizaovano drukshe . Centralna evropa i njen chuveni duh.
Ustvari ovde je sve "naizgled " organizovano, ma budalo nauchi da citas geografsku urbanu kartu. U kojem sam keruletu(cetvrti)? Toliko barem razeumem od ovog jezivo nerazumljivog jezika. Ndegde sam u centru , koji je prilicno velik i razudjen, to ti je kad dojdesh iz selendre pa ti uvek treba glavna ulica da se orijentishehsh.

Malo se kurchim tip sa'ce da vide kako parlam engliz. Hello; kud ju help me pliz? Odgovor mi zvuchi kao zvuk fabricke masine poshto je podmazna"Mindenekt tiuetrt , izabo, yutrelpma YO(tako mi je tada zuchalo danas mi muzikalnost ugarskog prija uhu, jebiga na sve se naviknemo). I dalje sam pogubljen i u potrazi za tom cuvenom adresom gde apatridi traze resenja.
Veoma je tesko se snaci u gradu u kojem se govori jedan jezik toliko udaljen od bilo koje jevropske lingvisticke podloge, ni slavjanskih , ni grckih, ni latinskih reci, po neka reck koju smo mi od njih maznuli mi prijateljski zvuchi;Asztal, fekete, paprika(ta je valjda nasha). Ipak ima neka luda zelja da se istrazi taj svemir toliko blizu nas (serbije) a na kraj , krajeva toliko daleko od naseh balkansko orijentalnog stila zivljenja.

Ponovo se kurchim sa mojim NY akcentom, "Ekskjuz mi , i vud lajk to nou vere is tis strit", odgovor lijep ali nebitan:"Oh you are american too, we'r searching for the nearest MC Donalds" jebte se , fino ih uputjujem prema njihovom tradi restoranu ali ja ostajem bez odgovora. 'Ocu li ikad naci tu nesretnu adresu?

I bas kad sam pomislio da je sve bez smisla i da bi treba da cimnem  jedno jadno sor(pivo), vish kako se lako uchi kad si zainteresovan!, stajem ispred sive zgrade koja nekako spolja podseca na lazarevachki SUP,otprilike se ne varam, iznutra  isto lichi na LA Sup. Malo je chistije i uredjenije , tu i tamo neki comp, i strendzeri, lica koja nika nijesam prije vidio u chekaonici jedne administracije. Kurdi, Iranci, Crnci, Azijati, Peruanci, Arapi i ja sorab , pripadnik najstarijeg narado na planeti. Chak su i stare indijske vede pisale o nama i nasim podvizima u Mohabharati i Ramajani, ali o tome neki drugi put.
Gledam sva ta lica i chini mi se da ja sa njima nemam nista zajednicko, da su oni pogubljeni i neznaju kuda idu i kako da ostvare svoj san. Ja sam pametniji, sposobniji i plus sam iz hristijanske bijele jevrope(kao da se nekom jebe),
 JA kad im budem ispricho moju PRICHU imaju da popizde od tuge i divljenja, u vertikalno erotskoj erekciji i muskoj i zenskoj imaju da mi predloze politicki azil u zemlji po mom izboru(od Lihensstajna do ledenog Osla sva vrata tje mi biti open , ouvert, nytva, ...) ali ja tju samo mahinalno odmahnuti glavom i retji ne merci ja idem preko bare u Land of the free, da postanem bogat slavan i josh sexipiniji nego shto jesam, ono sto bi se reklo nema pseto za sta da me ujede.

Dolazim pred divno mladalcko nadrkano lice pandurke, jer u stvari to oni i jesu ovi tkzv humanitarni agenti su surnjaje i snaje zaposhljeni u MUP Ugarske postaja "imigracija, izdaja i deportovanje". Pored nje depresivni lala(tkzv madjar iz vojvodinshaga) pretpostavljam d on bolje nego ja kapira situaciju , a i razume nas oboje.
Gospoja lijepih brka(ko Lajosh Koshut) pochinje intervju sa pitanjem "Zashto ste bash odluchili da dojdete u nash magnifique orszag Madjarski? Odgovaram pun elana da sam oduvek zelio nauchit igrat "Pelotu" olimpisku disciplinu za koju niko osim mene i mog matorog nije chuo!"
Naravno da nisam to rekao, objasnjavam da je Magyarorszag jedina zemlja u koju mozemo utji brez vize , visa , ausvajs bre, eto zato sam izabrao  zemju od koje smo bratski otcepili jedno lepo parce plodne zemlje. Igen, kaze ona ( a ja se pitam dshta bi trebalo da je znachi to "IGEN"(da) da ne pricha o nekim tropskim zivotinjama sa lalom prevodiocem?). Slijedetje pitanje udara na moja visoko vojno strateshka znanja, gde se krije S.Miloshevic, koliko sorabija ima maljavih soldata koliko tjosavih vojnika, jesam li ikad imao u rukama plan Velike sorabije sa svim kasarnama i tachnim odredishtima mogucih bombardionih aktivnosti? Au, jesam li ikad bio chlan neke paravojne jedinice, jesam li ikad bio u toku koliko tenkova , aviona , konja , volova i  magarecih zaprega srpska vojna sila ima.

Uf jeboteeeee, ne izdade zemlju, ja izdajnik, strani platjenik, domaci kvisling, chlan vatikansko - zelene- cia- transverzale, juseo-mason, nesvrsheni student(u perspektivi veciti student) filozofskog faxa u Bgd-u neumede i ne mogase izdati faterlend!

Nastavak uskoro....

Zashto ? Do kraja zemlje.

Zadnji roman Davida Grosmana je u francuskoj preveden kao "Zena u bekstvu od vesti" u sorabiji "Do kraja zemlje".Nekako ovaj nash prevod je blizi originalu ali francuski naslov je zivopisniji i blizi duhu romana. Sve to da bi vam pohvalio i preporuchio knjigu Davida Grosmana.

Cigla od nekih 650 strana je tesha za prevoz i neprakticna za ranac ali  predivna u onom momentu   kad zaronimo u prichu koja nas vodi preko pustinja i planina Izraela.
Ovaj hod sa Orom i Avramom nije samo planinarenje i shetnja u geografskom smislu,  nego ceo jedan unutrashnji put kroz istoriju, mentalitet  izraela i roditeljski osetjaj ljubavi . Knjiga na majstorski nachin opisuje materinstvo i ljubav prema deci koju su vetj odrasla i zive svoj zivot. Kroz opise detinjstva , porodicnih peripetija , malih trenutaka totalne sretje i velike strepnje i patnje koje materinstvo nosi u sebi Grosman dodiriju srz ljudskog i humanog i poklanja nam veliki roman o ljubavi i patnji.

Ovo putovanje kroz vreme , ljubav , i strepnju je vrhunac spisateljskog dara . Grosman zna o chemu govori, ceo roman je opchinjen prezivljenim, pre svega strepnjom , neizvesnoshcu koju zivot nosi. Ora i Avram hodaju na dva druma, jedan spoljni koji je ispunjen lepotom i suncem , prirodom i sluchajnim suretima  i drugi unatrashnji koji je ispunjen secanjima , snovima, koshmarima.Ta dva druma ce ih odvesti do odgovora i vrhunaca , do procishtjenja i do ivice podnoshljivog. Ali ce u isto vreme pronatji nadu u zivot  i ljubav , koja jedina trijunfuje nad  smrtju i zaboravom.

Ovaj roman izuzetn pashe ne samo bliskom istoku , nego i nama na balkanu . I mi kao i Ofer, Avram , Ora  znamo shta znachi ziveti u strepnji , u stanju vechog rata (barem onog koji je u glavama).

Chitajte Grosmana ...

Jedna notj u plavom...

Kad sam popio 5 unicum vetj je sve pochelo da se muti . Aj da je samo bia  samo unicum nego je bilo  josh svega i svachega. Ostrvo na dunavu zaudara na fenol. Vetj nedeljama uzasan smrad je prisutan danonotjno. Pushe se neke smrdljive pljuge u crvenim paketitjima. U ustima otuzan ukus duhana i fenola.
Birtija na otko je je na 5 minuta hoda od "Hotela KSI " ako se to moze nazvati hotel, kajakashki klub sa jedno 10-ak soba na prvom katu. U 3 sobe zivi par odbeglih i dobrovoljno prognanih. Zivotare dan za danam , depresivni i euforichni a to sve u istom duhu i istom trenutku.

Jutro u KSI-u uvek ochinje bukom dechurlije i sportasha koji izvlache svoje kajake i kanoe iz garaza i buchno govoretji jezik ove chudne pogranichne zemlje od kojeg nishta ili skoro nishta ne razumemo.Mi se izvlachimo iz nashih kreveta koji su na sprat ,4 kreveta u sobi. Spavamo jedan ispod drugog ili jedan iznad drugog. Na terasi resho i paklica przene kafe iz nashe dedovine , kuha se turska kahva i pushe se magyarske pljuge. Raspljava se o danu koji pochinje leche se rane od sinotj.

Sedimo na terasi i gledami lepi plavi Dunav zarzen fenolom, arsenikom, uranijom , parchicima mostova iz nebeske sorabije. On teche kao shto je i uvek tekao, i kao shto ce i uvek tetji, vishe crn nego plav . A mi ustvari i ne vidimo bash onaj veliki pravi (i plavi Dunav ) nego jedan rukavac koji se uvlachi sve do nas , do KSI-a.
Napolju je toplo i divno sunce sije na sve nas bez razlike dali smo kajkashi ili ne . Jedinna razlika izmedju njih i nas je da oni imaju neki cilj (dodushe chudno nerazumljiv za nas operisanih od sportashkih navika) a mi nikakav ni cilj ni pravac u kojem treba veslati. Sedimo i chekamo neshto da se dogodi, da iznebuha isplovi reshenje iz Dunava u zalije nas svom snagom.

Tushiranje je uvjek pravi homosexualni dozivljaj u KSI-u, mi goli kao puzevi stidljiva sa kitjama snuzdenim i potishtenim  kao posle kupke u hladnom moru. Dok oko nas mishicavi "Village People"verzija centralna i jugoistochna europa se zapiraju i vecelo chavrljaju na bratskom slovachkom, poljskom i rumunskom. Atmosfera podsetja na kasarnu (kazem ja koji od kasarne nije nishta video) strah nas je od pada sapuna , a mozda i nije.Posle gay kupke vrcemo se na terasu i gledamo u prazno.

Vesti iz domovine su ohrabrujutje , posle velelpne popede nad imperijalistichkim kurvinskim nato snagama koji su nas pichkinski i kukavichki rokali sa bezbedne udaljenosti od 10 tisutje kilometrica. Zemlja se dize iz pepela i preporadje kao crveni fenix. Na tisutje novih zgrada na 100 tisyutja novih mostova rastu kao pechurke snagom i voljom nasheg divnoga puka.Prijedsednik se josh jednom pokazao na muci, svi vide da je junak. Jedino nama je ta pobeda nekako otuzna i bljutava , a najvjerojatnije svima dole na jugu.

Vetric pirka , dunav teche za sada samo nizvodno. Vreme kao da se zaustavilo na otoku . Mi blejimo u zaparni dan , sunce peche , kajkashi veslaju, melegsendvici se prze u malom kiosku KSI. Miris svinjske masti crnog luka dolaze sve do nas. Svi smo do pojasa goli u nekim kratkim pantalonama, josh uvek kahvenishemo i chekamo slijedece vijesti slobodne jevrope . Sad je stvarno sve gotovo, rat , mir i mi smo gotovi samo shto nam je josh teshko da skapiramo. Nazad nepostoji, u napred ne mozemo, sve stoji nishta ne mrda samo lishtje na lipama se vitoperi na vetru i oni veslaju.

Neki tezak osecaj beznadja me muchi, u shta sam se uvukao, postao sam beskucnik, vagabonda, apatrid bez igde ikoga. Sve shto posedujem je u mojoj crnoj torbi, para skoro i da nemam. Zanosim se snovima , i mashtam gledajuci mocnu reku, duboko sam zbunjen i zajeban od svih i svega, od faterlanda, od "demokratskog" zapada koji veoma daleko, od devojke sa kojom nemam vishe nishta zajednichko a ipak mi nedostaje. Sazaljevam samog sebe i pokushavam da se ubedim da nada postoji da je najteze iza mene .Ali nije , najteze nikad ne ostaje iza , tu je sa tobom zauvek. Samo ponekad utihne i umiri se ,da bi se ponovo proudilo kao mocna zver koja guta sve pred sobom.Tako i sada gledajuci ovaj smrdljivi rukavac , pravim se pametan i hrabar a ustvari sve u meni se lomi i raspada.Dali i moji prijatelji osecaju slichan sumrak snova ili su jachi od mene . Nemam hrabrosti da pitam da podelim setu i jezivu melanholiju koja me rastura na hiljde mikro parchitja.

B i ja prelazimo betonski most po suncu koje przi prolazimo kroz industrijsku zonu koja je vetj skapala najvjerojatnije pochetkom 90 i pametno zakljuchujemo kako komunizam nije mogao da prezivi jer narod nije hteo da radi, i da su se komunjare totalno zajebali. Duboko vjerujemo u nachela slobodnog trzista kao jedino reshenje za post kom drushtva, trla baba lan da je prodje dan. Boze koliko nam je falilo iskustva i lucidnosti u tim momentima, nekako je veselo ismeshno sa koliko smo naivnosti i maldalacke ludosti zagrizli jabuku egzila!

Stojimo ispred "Duna Plaze" trznog centra neverovatne gadosti izbljuvane od strane nekog nadrkanog arhitetke, chelik, staklo , beli mermer fontane.Niko je na mestu najvjerojatnije na mestu gde su generacije magyara gradile socijalizam u fabrikama gde su slavili chelichna jutra.

Dva vernika stoje ispred hrama trgovine i svrsavaju u svoje uske balkanske gatjice, al je lijep ovaj svijet ovde trgovina ovde cvijet. Unutra sve blista , nekim za nas orginalnim sjajem, kao i vetjina golatja mozemo samo glijedat al ne dirat. Klime rade do daske sveze je unutar, visimo u media marketu cdovi, muzichki uredjaji, usisivachi, vesh mashine, radiajtori, shrafovi, vage o o shto se unas nekad zvalo robna kutja ovde je doterano do savrshenstva . Troshite pare, uzivajte u blagodetima modernog potroshachkog drushtva. A nama lijepo, verujemo da smo deo tog sveta, kupili smo po kesicu belih semenki i flashicu CC i cooliramo kao da smo boga za muda 'uvatili. Iza svega toga je nishtavilo, dekor , jednog drushtva koje graca i pokushava da se transformishe u neshto novo. A mi ateriramo bash u momentu gde vishe nikom nije jasno gde to svijet ide. Samo mi verujemo i shtomujemo stvarnost prema nashim zeljama i snovima.

U dzepovima nam je kinta koju je drushto skupilo zajednichkim snagama u nadi da se ljudski ozdere i naloche. Da se lakshe preshaltamo u jedan bolji , lijepshi i hrabriji novi svijet sahradjen od etilena , acetona, i ko zna kojih drugih etera i alkohola. Naravno da u hramu nemozemo za te pare kupiti dovoljno alkoholaza sve . Lunjamo po odvaratno ruznom predgradju prijestonice svih magayra, zgrade sagradjene od tkzv panela, za koje neverujem da su chak od betona , mozda od stiropora i piljevine . Sve je u stanju poluraspadanja...
Nalatjemo na neki podrum pitjakoji negde na pola pute izmedju birtije i benzinske pumpe. Vino se prodaje na kanistere, ispred sede zombiji u istom stanju kao i njihovo predgradje.Pijani do smrti do bola do uzasa.
Mi presrecni, sa novcem na gomilici mozemo si priushtiti 4-5 kanistera. Na tablama na ulazu vishe razlichitih vrsti vina za koje smo shvatili da se kaze "bor", najeftinije je neko tablet vino koje se najverovatnije proizvodi u rafinerijama nafte, kao ostatk post plasticne asamblaze.

Radosni punih ruku (kanisteri u svakoj ruci) hitamo "domu". Ulazimo u sobu i dochekuje nas radistan smeh sapatnika. Reze se salama, chajne kolbaz leba i soli, i nachinjemo prvi kanister. Ako zanemarimo naftni ukus,kristalno zutu boju i kiselinu koja rastvara titanijum vino je odlichno pije se ko' voda.

Vlam, bam, bum, zum  kanisteri se prazne nevjerojatnom brzinom. I nashi mozgovi se rastaju sa zdravim razumom. Jedan trenutak sam tu drugi nijesam. B se smeje , M pushe na dlan i viche: braaatttteeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!SShto je ovo dobro, huiiiii!. Mute mi se misli , neuroni se tope u acitelenu, hlorovodinicnoj kiselini i ko zna chemu josh.Pevamo , pleshemo polugoli znojavi i totalno razbijeni.

Oko devet tush sa workin class hero grupom slovackog podrejtla, na programo latentni homuseksulni hamam  raspevanih soraba. Vino malo popushta i kretjemo u birtiju na otoku, koja je ustavri jedna bedna terasa i jedan povetji kiosk gde samotju i tugu utapaju radnici i kloshari iz kraja , kurave i krezave zentine vise za shankom. Slavjanska bratja iz Warshavskog pakta su vetj zestoko zagrejani.
Kad sam popio 5 unicum , sve je se iznenada pojasnilo i otkrilo u pravom svijetlu. Jebote , propade, gda sam to ja ,jer sam jedan balkanski pakao zameni drugim srednjevropskim. Ovde nema mesta za mene ni za njih, moje sapatnike. Najebali smo, nemamo kuda , nego u u onu usranu rupu na dunavu. A odatle gde dalje , kako , nesposoban sam se okrenuti sam , josh sém samo tatino dete, tatin sin navikao na sigurnost roditeljskog doma kakvog takvog ali mojeg. Sve je to gotovo, al na kraju za chim plachem i urlam na ovoj usranoj terasi, i shto me svi ovi proleterski smradovi tako gledaju, mamu vam jebem usranu, pichke, ma i vi sapatnici jebte se netrebate mi ni vi , marsh bre u pichku lepu materinu. Odo...

Kroz maglu M mi objashnjava da bi trebao da se smirim , da tje zvati policiji, ma ko ih jebe . Ko vas jebe, ja mogu i sam. Vratjam sam kroz mrak stajem da pisham. Put se vrti oko mene mrak me guta nestajem, gde idem? Ne znam , a da  idem u jebeni KSI da crknem sam . Vratjam se u sobu , sve se vrti , sve se okretje neverevatnom brzinom. Povratjam u neku kesu, suze teku niz mlado tupavo lice. Zakljuchavam vrata i lezem. Chekam smrt ili razreshenje od muka u glavi milion vrisaka i urlika, milion protivvazdushnih sirena, hiljade nato bombardera razara moju svest. Majka i otac se pretvaraju u rasplamsale siluete , sve se rushi svet nestaje .

Lupa na vratima , ko je sad ? Glava me razara od bola , tablet vino mi izlazi kroz sve telesne shupljine. Nemam snage da se dignem , marh , odjebite.

Budi me uzasan bol u probavnom traktu glava je se pretvorila u pire , svaki deo lobanje boli kao da se milijardi akopuntirnih igli slislo na tjelu.Muka , smrad vonj alkohola . Svi spiju. Oh ne , ponovo sam puko shta li sam uradio. Jebem ti samog sebe , budaletino.

Jutro , mrachni pogledi, razocharenje , ljutite zamerke , spushtam glavu kao klinac koji je slagao i uvredio rodilje . Zemljo otvori se progutaj me svari i poseri... Osecam stid koji nikad prije nijesam osetia.

Zajednichka patnja nas miri, neko brzo zivot se nastavlja svojim ustaljenim tokom, nepostojece vreme neumitno teche za druge za nas je stalo, gledamo ga kako protiche dok mi stojimo nepokretni, posmatrachi. dunava koji nikada netje stati.

Fenol zaudara kao i svaki dan...

Na Blahi a i u njoj...

Dan kao i ovaj dans sunchan i topao. Pesta okupana solncem. Buka grada . Stan na trgu Blaha Lujze zadimljen ali pun nekog veselog duha. Grupa mladih ljudi sedi ispred malog prijemnika i bulji komentarushutji video klipove na MTV.

Ko su ti ljudi , koji bulje u ekran ? Apatridi , bez papira i sigurne buducnosti. U zemlji gde ne razumeju praktichno nishta od jezika koji se govori na ulicama tog grada . Stan je veliki, stari burzuaski, oko sto kvadratnih metara , visoki plafoni, ogromna dnevna i spavatja soba . 

Stan bi chak mogao biti i veliki da u njemu ne zivi 10 stalnih a ponekad i do 18 podstanara.U tom stanu cheka se za sve za pranje, za sranje jedino se dranje obavlja u isti glas. 

Kava se pije u kuhinjici ne vetjoj od par kv metara . Niko nishta ne radi ali strahovito kritikuje nesretju u kojoj se nalazi. Pive i pljuga , za to uvek ima. Szamla je iz raja izashla"interni zargon sa blahe".

Popodnevna dremka je neophodna svima u druzbi g8+ maloletno dijete. Po neko prdne ili podrigne tijekom dremke. Mrshavi kragujevchanin spava pored furune na poljskom krevetu a banda iz LA na niskim lezajevima kupljenim zalaganjem Sir Olivera znanog i kao bradonja  Tramvaji i metro zadrmaju masivno zdanje koje naslanja na NY kavehaz. 

U snovima tih veselih nesretjinika su neki daleki predeli i neki zivoti obojeni filmskim celuloidnim bojama, neke prekookeanske fatamorgane , mirazi koji nezele da napuste svest chak i u snovima. Od snova im ostaje samo podzemni prolaz ispod "Blahe" gde na desetine kloshara sniju neke druge snove ili koshmare.Chesto se pitaju dali tje i oni tu jednog dana zavrshiti ili u bodljikavim zicama izbeglichog lagera.

Popodnevna dremka je zavrsena . Pochinje kafenisanje i mlatjenje prazne slame.Dobrovoljci silaze u Julius da se opskrbe hmeljnom vodom i sokom od grozdja. Koj shta voli nek izvoli. Svako baca po neki forintakis na hrpu i hop evo zlatnog fazana u frizu ladi se za kasnije.Pochinje lickanje i pickanje , kao da svet i koshmari ne postoje kao da samo vecheras postoji, ka da SUTRA nikad dotji netje...

Vijecher je , prozor u dnevnom boravku je otvoren zvuk tramvaja i , zvono koje upozorava neoprezne peshake odjekuje u zadimljenoj sobi svi su snozajavi sa sofijanama u kljunovima. Flashe su znojave u stochic je vetj polupun chasha i flasha. Lupeta se nadugachko i nashiroko, smenjuju se vlada izvrshavaju se "coup d'état", reshavaju svetski problemi, pronalaze reshenja za ekonomske krize i ratom zarazena podruchija...

Kao da je  nekog briga. Njima je vazno i njima odgovara da tako tjapljezgaju , a kome se ne dopada nek se nosi u tri lijepe...

S'mirisom jeftinih  deodoransa i detrdzenta za koji se vjeruje da je shampon banda kretje u "nightclubbing", u zivot bre. Silaze u podrum , krcmu na par minuta od kutje. Banchi se , pricha se engleski i ugarski. Oko ponoci svi su vetj odrani. HAlucinacije i etilicni haos , nezna se ko koga i kako, vecher se nastavlja u diskoteci pored, polugoli stanari skachu ko orangutani uz zvuk Rikija, vida loca. Negde pred svitanje , corn folio se bije sa kontejnerima , i psuje mater svima zivima i mrtvima. 

Prvi jutarnji trmvaju krecu da kruze Budimpestom, po neki junapot se chuje ispod prozora .  U sobi ustajao miris duhana. U glavama haos , hrche se i uzdishe. Snce stidljivo se pentra na Budu . Josh jedan dan se radja.

Za sve moje saputnike i prijatelje , vash Vladimir

Oblomovshtina

Evo lezim na kauchu i razmisljam,
prvi dan bombardiranja tisina, neverovatna tisina, nema gusli,Cece, Miroslava Ilica.Ja lezim pijem pivo slusam Block Out "San koji srecan sanjas sam".
sirena urla , moj matori cevci neku radzu u kuhinji.Prolece je divno .
Smo se pitam dali ceme mobilisati i poslati na Kosovo, a meni se jebe za Kosovo, Tachija i njegovog seksualnog partnera Slobu. Ovi rokaju ali nekako kurvinski , podlo kazu mediji , neka sidju dole pa cemo im mi pokazati. Neka ne silaze, kazem ja sam sebi, neka ih gore jebo ih ja.Napolju jos tisina,...

Komsija Nesa (predsednik kucnog saveta) kaze da je instalirao akomulatore u sklonistu tako da mozemo da slusamo radio do mile volje,ja mu kazem idi i slusaj, jebote te tvoj radio.Kaze da u slucaju udara zgrada moze da izdrzi i mi ispod nje. Ja dole ne silazim, pacovi.

Neki 30-40 dan bombardovanja , pijan kao brat rus, idem sa grupom izdajnika da branim brvno na Lukavici(recici koja protice kroz nas mali rudarski gradic).
Nadahnuti patriotizmom nasih estradnih umetnika, intelektualaca, novinara, odlucujemo da odbranimo brvno, ako treba nasim polugolim maljavim pravoslavnim telima.Nista nas nesme iznanaditi drugovi, udri Clinto-ne za brvno smo spremni poloziti nas mladi zivot.

Slusam radio Free Europe, kao imperijalisticke sluge posle rata.Zvuk je isti kao kad su nasi dedovi slusali BBC i Radio Moskvu(sve zavisi u kojem kampu smo). Placem, gorko i neutesno, sam i jeban od svih, Slobe, Nato-a, komsije,...
Sve ovo meni ne treba ja samo hocu da zivim, da volim. Nikoga nisam ubio , nikog okupirao, nisam bre ni vojsku odsluzio(ENL-emocionalno nezrela licnost), ocu bre sveta da vidim. Zaustavite Srbiju hocu da sidjem.

Pariz, 2011 , sedim sa Ljubom i Milanchetom  i
slusamo Antony &the Johnsons( meka melanholija), oni se smese i ja njima.
Ja se secam naseg malog suludog rata, i skoro me neka nostalgija hvata.Kao da sam to video na filmu, mozda i jeste bio virtuelni rat,mozda nam je bas to trebalo...Ja znam da sam zaustavio Srbiju i siso negde na Kelebiji .Umoran i bedan , ali pun nade.
Negde na Lancanome mostu u izmedju Budima i Peste sam se nasmejao i pogledao u nebo, samo putnicki avioni lete. Put je tu poceo a zavrsio se u Meudon-u, ...
Neznam dali si svi nesrecnici iz ex Yu mogi da sidju kao i ja, zna da nisu, video sam i Sarajevo i Srebrenicu, Vukovar, kolone iz Knina, bedu sankcija,prognane Kosovare u Makedoniji,...

Za sve koji su promashili stanicu...

Slynx

Mozda bash zato sto sam ziveo u zemlji koja podseca na  knjizevni svet Tatijane Tolstaje sam potpuno ocharan i odushvljen Slynx-om. Sasvim sluchajno sam naleteo na ovaj chudan naslov, trazetji romane Tolstoja u mojoj lokalnoj biblioteci. KAsnije se ispostavilo da je Tatijana prachukun netjaka velikoga Lava. Prvih 40 strana je teshko skapirati chudan jezik "Slynx-a", roman je preveden na francuski prilichno chudno, prevodilac je trazio nachin da zamisli francusku verziju ovog chudnog jezika koji se govori u svetu "Slynx-a".
Taj jezik je jedno od velikih bogatstava ovog romana , zatucana verzija staroslavjanskog i vulgarnog svakodnevnog trabunjanja. U pochetku je teshko se navitji na taj chudan "sleng" ali veoma brzo se dati "naloziti" na taj veselo zastrashujutje tupav jezik. Zashto je Tatjana izabrala bash takav nachin izrazavanja? Odgovor slijedi...

Negde u ranim 2000-im svet je prozdran nuklearnim ognjem. Rusija ( a najvjerojatnije i ostatak nashe bivshe plave planete) zivi u mladjem kamenom dobu. Moskva je se pretvorila u haotichni lavirint izbi sagradjenim na ostatcima nesretne civilizicije. Grad se zove Fjodor Kuzmich , kao i veliki Murza slavja mu vechanaja nek nam zivi vechno i vo vjek i vjekovi amin. Fjodor Kuzmich vlada neukim i prostim narodom koji se hrani mishevima , knjige su zabranjenejer je  svima  znano da  donose raznorazne bolesti(pu,pu,pu daleko od mene sotone).
Knjige Fjodora Kuzmicha su naravno dozvoljene i samo se one i prepisuju i chitaju. Njegovi radovi neodoljivo podsecaju na knjige Majakovskog, Pushkina, Tolstoja, Bloka, Jesenjina zato shto to i jesu njihovi radovi ali Veliki Murza FK slavja mu vechnaja i vo vjek i vjekovi amin je najveci plagijator mrachne post nuklearne rusije.

Glavna lichnost romana je Benedikt, drzavni sluzbenik i prepisivach knjiga Velikog Murze FK vechaja... polako ali sigurno pochinje da naslutjuje laz i obmanu koju predstavlja Veliki Murza . Bendikt se druzi sa "Drevnima" . Drevni su preziveli holokaust i postali "skoro besmrtni" u svakom sluchaju zivi su 400 godina posle eksplozije(fukoshima brale...) i predstavljaju jedino setjanje na nestali svet...
Benedikt ce posle vishe nadasve chudnih avantura (knjiga je leglo apsurdnog humora i ludila) dotji u poziciju da smakne tirana FK Velikog Murzu vechanja.... Shta tje biti posle , ostavljam budutjim chitaocima da otkriju.

Ova knjiga tje postati klasik kao 1984, Mi, Hrabri Vrli svet stim shto sa Tatjanom se smejemo nashoj gluposti i zatucanosti. Sa Slynxom pronalazimo vrednosti lepote i poezije ali i mrak ljudske gluposti i beznadje nashih civilizacijskih perspektiva. Tatjana nam je dala na poklon jezik Slynksa , galeriju blesavih lichnosti, i zelju da se malo vishe angazujemo oko nasheg nesretjnog sveta. Jer kao shto svi znamo negde duboko u shumama i stepama zivi SLYNX zver sa likom divljeg risa, on napada ljude s'ledja i seche nerv svesti tako da ljudi do kraja zivota lutaju ovim svetom kao prazne chaure bez svesti i spoznaje sveta oko njih. Chuvajte se slunxa jer u ovom svetu moze nas napasti bilo gde i bilo kom trenutku , i zauvek nas odsetji od nas samih i drugih, i poslati nas u jedan zivot prazan , tuzan i dosadan. Bez knjiga, bez umetnosti, bez lepote...

Izvjesce II

Dan je dug , Milutin naporan . Bogatuni dosadni i ruzni. Zenskinje ili anoreksichne , ili ugojene posle nebrojenih trudnotja. Prava katolicka koshnica, svaka famillija minimum 2O djeca.

U neku ruku mi je zao Milutina jer niko zivi ga ne jebe 2%, samo ja njegova dadilja i neka strina koja ga prilicno gotivi.

Veche se razvlachi u nedogled, klopa je dobra za vecherom. Nema sarmica, kupus salate, prasetine, nema ni pevaljke sa velikim dojkama!!! Tijekom obroka nebrojeni chlanovi porodice drze govore, dosada i umor me savladacaju polako ali sigurno. M isto tako je umoran i ugushen od dosade.

U 23 h 30 napushtam domen sa mojom kovertom(relativno lijepo napunjenom evricima), u nadi da necu zaspati za volanom. I shto bi rekli umetnici:"Divna je notj"...

Izvejstje sa svadbe

Kretjem na svadbu oko 10h30 u subotu. Dan ne obetjava, sunce se stidljivo pomaljalo iza oblaka, kisha je  mogutja, ali nepozeljna. Relativno brzo napushtam , departman 92 i ulazim na teritoriju Normandije. Autoput 13 je kao tunel sa dve strane je shuma , oko mene gust saobratjaj.
Predeli su lijepi u ovom delu francuske, jurim 130 pored Sene, svira Joy Division na stereu...

Stizem u domen LA .... oko 11h45 , predivan park okruzen shumama, divan mali zamak sa predivnim pogledom na predivan vrt. Sirotinjo i bogu si teshka.
Sacekuje me Milutin, super zadovoljan shto sam tu, a i njegova porodica jer ce se osloboditi njegovog napornog prisustva. Ukratko ja sam njegova dadilja danas.
Dvorac je kao u filmovima samo malo loshije ochuvan iznutra . Na zidovima porodichne slike od 16 stoletja pa na ovamo. Srebrni tanjiri i sharolike tapiserije na zidovima. Motivi su plemitjki i vojni.
Rucham u prisustvu plemitjke porodice, Milutinova porodica je tu , 2 sestre i jedan brat, otac i majka.
Niko me ne jebe 2 %, ja sam dadilja i t ti je to. Na kraju obroka neko me je primetio pa me je posluzio klopom...
Oko 15 chasova svuda je ludnica , familija je u speedu. Svi su u redingnotima i sheshirima kao u filmu 4 venchanja i sarana.Momenat je za porodichne fotografije. Mlada , mladozenja i svi redom sa njima ili bez njih. Samo fale cigani da zasviraju...

Ja i milutin nismo dobrodoshli u cerkvi jel Milutin je teshko hendikepiran i vetjinom vrijemena urla , tako da bi bilo neprilichno biti u njegovom drushtvu tijekom ceremonije. Dok se seja udaje u cerkvi, mi jezdimo po okolnim selima u nashem KAngoo-u, Pearl Jam svira samo za nashe uvce.Moramo biti pred crkvom tachno u 16h45 minuta da bi Milutin bia na fotografiji na izlasku iz crkve.
U malom normanskom selu , sajam automobila, od ferarija do masseratija svega ima... 20 minuta trazimo mesto da se parkiramo , kao da smo ucentru londona!!!!
Ispred crkve , kravate dokle pogled puca...Zene u stilu 50 (ove godine je u mod look Mad Man)haljine iz 50 , cvijetovi u kosi, sheshiri ...
Mlada i plemitj mladozenja su se overili, izlaze nasmejani iz crkve , Milutin urla ... Riza i latice ruze lijte u zrak.

Bogate zene  uglavnom ne liche ni na shta, ili su anoreksichne ili debele ko normanske krave(bilo je samo  par izuzetaka) . Muskarci su svi kao ispod kalupa , odela , kravate i nadrkano ozbiljna lica. Dosta vojnih lica u uniformama generala ...
Vratjamo se na domen gdi su shatre vetj spremne i aperitiv moze pocheti. E odje vetj moze da se pricha o kvalitetu. Shampanjac (izuzetan) teche u potocima, Chivas regal (kolko goj ti dusha zeli) sjano meze u neogranichenim kolichinama(dimljeni losos, rachici, karpacio, raznjitji sa povrtjem, shkoljkama, slane pite sa djakonijama, gushchja jetra sa sososm od portoa...) . A ja piti ne smijem(jedan chivas sam cimnuo , i jednu chashu shampija) jer sam na poslu a i vozim poslije.

To be continued...