Prometej

Bio je predivan proletjni dan  , ptice su pjevušile na granama , đeca i zene se nisu krili po podrumima nego vjeselo i razdragano su šjetali ulicama . U lijepom gradicu Meudonu , sam se popeo na prigradski voz(RER) i krenuo putem svjete franačke prijestonice . Vagon je bio prepun imperijalističkih hordi amera , japanaca , i ostalih privremeno okupacionih turisticgkih sila . Povratak iz Versaja gdi su ceo dan šetali u krdu kroz predivan dvorac našeg bezglavog kralja . U meni se budio osecaj one uzavrele strepnje , onaj osjecaj duboke uzbuđenosti pred jedan bitan , povjesni događaj.

Danas je premijera "Prometeja" Ridlija Skota . Stari jarac se odlučio da skoro na kraju svoje karijere snimi još jednog ALIEN-a , šta je se dogodilo pre negop što je Ripli sišla i probudila Gajgerove kurcoglave zloce...

Stizem pred multiplex kino u blizini biblioteke Fransoa Miteran na obalama sene , ispred kao red za lebac tijekom ničim zasluzenih i ničim izazvanih sankcija u sorabiji početkom 90ih . Brdo "geek"ova i "geek"eta čekaju da vide jedan dobar "Alien" posle skoro 10 ak godina čekanja . Niko  nije bio spreman na ono što nas je čekalo u mračnoj sali....

Šjetimo se prvog "Tuđina" a ih ostala 3 , ti filmovi su oblikovali popularnu kulturu tijekom 3 decenije . Generacije znan fan i horor fanova su rasli u nadi , da ce ih jednog dana osjemeniti "tuđin" , i da ce iz naših maljavih trbušina iskakati prosrpski tuđini sluzavi i penisoliki . Šalu na stranu , četiri "Tuđina " su svaki na svoj način bili parabola sveta u kojem smo ziveli , primarnih strahova ,socijalnih  tendencija  i tenzija društva  u kojima se zivelo od 80 ih pa na ovamo. Sve to bez da se zaboravi najbitnije , Alien je bio ekstravagantni holivudski spektakl , NLO američkog filmskog kosmosa , gde zli , manijakalno predatorski i nastrano zli vanzemaljac desetkuje avanturiste u svemiru. Kako smo se dobro zabavljali.

Moji najluđi snovi su bili vezini za novi opus ridlija , duboko u sjebi (sjebi, sjebi) sam se pital , kaj nam kuha čiča Ridli, čovek koji nam je kreirao Dikov košmar , Bladerunner , koji je vizuelno napravio najljepši film popularne znan fan ...

E pa prijatelji , odgovor je ništa...............

Ridli moze da uđe u panteon filmskih bogova sa ocjenom , napravio si najgori film svih vremena . U poređenju sa Prometejom zikina dinastija 14 je duboka psihološka drama  puna dinamčih fimskih i fotografskih dostignuca sa vrhunskom igrom glumaca (naravno ovde govorim o Šikinoj dinastiji ne o prometeju). Prometej je ruglo kinematografije , umetničko samoubistvo i planifikovano i lukova izvedeno mučenje odanih alien fanova . Kako rezumirati priču, grupa entuzijasta , predvođena doktorkom Naomi Rapace (izuzetna u svedskoj verziji Milenijuma) krece u svjemir u potragom za mitskom planetom odakle dolaze Inzinjeri , bica humanoidi koji su nas stvorili iz samo njima znanih razloga . najvjerojatnije da bi jednog dana ridli mogao snimiti film o njima . Inzinjeri su naravno ostavili tragove u drevnim civilizacijama  odakle dolaze pa je pametna doktorka sve skapirala i nasla finansijsku podršku umiruceg bogatuna da joj plati putovanje na planetu Inzinjera , uf. Ajd dotle i moze , pravoslavno serpski duh koji vlada u "promjeteju" koji je by the njay svjemirsko plovilo je lagano mistični , doktora otkriva ostalim članovima ekipe , jevanđelje , idemo da sretnemo naše tvorce , u jeeeeee. Naravno vec u prvom dijelu , počinje da se kvari kvalitet kisika u prometeju jer doktorka počinje da kenja ko da je bila krštena u monastiru bogovađa , pitanja vjere , ko je koga stvoriu , u šta zelimo i hotjemo da vjerujemo i tako te pseudo mistične gluposti , dosadne i naporne ...Svi nestrpljvi u sali čekamo ka ce "tuđin da rokne barem jedan deo posade jer iskreno ničemu ne sluze u filmu. Na planeti nalaze neku vrstu piramide , haha , vidite li povjezanost ? Piramide na zemlji , piramide u svjemiru , kakakv genije , kakva orginalnost, ali ček , ček piramida krije???? Na stotine km tunela , aha , a u tunelima tragovi civilizacije , sve piše na arameanskom?!? Isus je bio inzinjer? OK vec ste do sada švatili da je ridli napravi jednu boraniju od filma , gde lud i zbunjen su jebani u isto vreme od strane scenariste . Baš kad sam pomislio ovo ne moze biti gore , Ridli me je iznenadio i dokazao da ljudska glupost moze uvjek dalje i tuplje . Inzinjere su pobili misteriozni  stvorovi, brrrr , a mi kao ne znamo koji . Koji su , ček ček, ustvari njihova kreacija . Sad se vi pitate zašto su inzinjeri stvorili zloce , odgovor je najgluplji moguci . Kad su naši tvorci stvorili nas , bili su malo naduvani i lijepo raspolozeni , par milenijuma kasnije su se osvjestili, i odlučli iz čista mira da nas istrebe , ali ne ne kao jedna superiorna i nadasve bogovska civilizacija , da bace jednu fotonsku bombu i unište našu malu plavu planetu. Ne , oni su proveli stoleca da proizvedu kurcoglavog tuđina , napravili dzinovske brodove da ga transportuju do zemlje , sve to da bi ovi mogli da nam rovare po crevima...Baš su glupi inzinjeri , kao da ih je Ridli Skot napravio. U međuvremenu , scenaristi su ubacili u film sve što im je palo na pamet , smrtonosnu zaraznu bolest, depresivnog androida , zlog kapitalistu koji trazi besmrtnost, šaft kapetana prometeja, hard core punk geologa , kukavicu biologa, hirurga koji govori sa škotskim akcentom, ....

Na kraju filma koji nije ni vrijedan pomena , sam se toliko smejao da su mi zuze razočarnice tjekle iz očiju. "Prometej" je se završio tupavo kao što je i počeo . Secam se onoga "u svjemiru niko nečuje vaše krike" , ođe smo mogli rjeci u bioskopskoj sali niko ne razume vaš smeh .....

Gosin Skot je ako ništa napravio jedan od najvecih svijetskih "nanara"(francuski izraz za toliko loš film da je interesantan gza gledat samo da bi se posle rugao istom), mozda jedan od najgorih filmova  svih vremena .Ali spremite se za uzas bez kraja .... sigurno ce biti nastavaka ovog uzasa , tako da ce i drugi reziseri motj praviti "smijeh u svemiru"! Upomoc.....

Zahvaljujem se VIS : Deafheaven, Burzum, na potrebnoj saradnji ...

Radnichki Meudon

The return of the jedigovna

Како је тужно бит сораб данас .   

Оде ме сви живи подбадају питањима , ето код тебе тамо победила екстремна десница (једино што је код мене одје у француску ) ; Како бре да ви сораби никако да се извучете из кљешти повјести , да кренете на прави роад умјетничких и сехуалних слобода , одавно загарантованих свим чимбеницима еуропе а богуми и становништву старога континента .
 Ето поново ви контрирате Јевропи и кењате гласовајући за Тому тхе Gravedigazz . После  тисуће стотине злочина противу људскога рода у цјелини и цјелости , и пар етничких чисшчења почињених на алфа кентаури . Поново трубите у трубе рата , јебо вас  тата . Добро ово задње је било само због риме , јебига зар нијесам ја пјесник ? Вратимо се на сорапску трагедију . 

Некада давно у земљи сељака и сељачина  на брдовитом и увјек еротском Балкану 

Ко је Тома ? Ако се добро сећам то је била нека гузализајућа амеба чувеног војводе од зарђале кашике , данас приједседник небеске сорабије . Ако се добро сјећам чак и сехуално еротски  геј симбол Милан Милутоновић  је имао више каризме од Томе томе . Зоран Лилић је изгледао као Алберт Ајнштајн поред крагујевчког чобана (зна ли ко ? ко је Зоран тхе Lily ? ), за млађе нараштаје објашњење : Зоран Лилитј је биа нека врста полуживог ораганизма на граници између минерала и беланчевине , имао је све животне индикаторе али тотално не постојање било које форме интелигенције( а био и  он председник , премијер , патријарх или тако нешто) .

Признајем да сам ветј 11 дугих година одсутан , и да од сербске политике сам потпуно оперисан , али пар лијепих сјећања ме везују за име Томе . Једно од сјећања је кратјеница СРС , илити сербиан радикал party  , или у слободном пријеводу како заклати усташко балијско дијете са зарђалом кашиком и однијети колор тв из мрске нам балијске дневне собе . Ах то су била вријемена , тада се могло витлати штољпијем по студентарији , клати слободно и декомплехирано , тада су паметни били глупи а глупи паметни , укратко земља је била тхе ланд оф тхе оппуртунитис . Војвода и његова сехи девјчурак Тома су били чекић и срп људске беде и срама . Али добро људи се мењају и постају са годинама љепши , сехипилнији и умеренији . И јевропа је у мођувремену обрнула 350 пута око своје осе и у своја недра прихватила аустријске нео нацисте , мађарске вјеселе чардаш фашисте , италијанске порно дикататоре , француске ултралибералне лопове , британске заљубљенике у рат где гој те могуће на планети , пољске католичке талибане  и многе друхге ... Па шо не и Тхе Tommy  ђечарца , лако он може постат љубитељ људских права и крива , сехуално надахнут правдољубац , наћи ће начин да помири непомирљиво Светог Саву и Идиру Радић , Патријарха Павла и Marilyn  Мансона , Бориса Тадића и холандску школу сликања , Бојводу Шешаља и Morrissey а , Ангелу Меркел и Франсоа Холанда , Путина и Берију .... 

Ће да видимо какоче брзо да Тома постане фактор стабилности на балкану , интмни пријатељ Хашима Тачија , заљубљеник у Куран , Тору и Талмуд . Како ће нас  чобан у јевропу увјести ...

Фала демократској странци и 10 проћерданих  година , саће  Тома све да среди ....

Јадан серпски и остали нејаки (мањиски) народ , још увек свако ко хоће прца кад му се дигне ...

Захваљујем се James Blakeu na njegovoj pravoslavnoj melanholiji , Dead Kennedy-jima na njihovim miropomazanim pjesmama  amiiin

Dada

Moja pop verzija Man Ray-ove fotke ... Dada za sve ...

Пикардија

Први шок одласка на море у француској је било то само море . Сељак са балкана кад иде на море иде на јадран или егејско море у најбољем случају . Очекује палме, четинаре и мирис јода .

Али на обали пикардије је све некако другачије , нама барби које пију беванду , нема повампирених усташких хорди који траже пити крв нејаком серпском становништву , нема црногорских брђана који говоре нама неки несхватљиви јазик (црно горски сиктер ).

Све је равно и посуто пјеском , џиновске бескрајне плаже и пешчане дине ...Ветар носи ситни пјесак , прилично је ладно , чак и љети . Из равнице зелен и равне  ко Војводина излазимо на северно море , где нема четинара , ни палми . Краве пасу на бескрајним зеленим ливадама , локално северњачко становништво , живи углавном од социјалне помоћи , туризма , и пива које пију на литре у свако доба дана . Овде их зовемо Шти , или ти северњаци , њихов дијлект је ближи уњкању врочана него француском . Али су ипак океј и прилично гостопримљиви , каже се да кад те северњак једном прихвати као пријатеља то остајеш цео живот , знано је да  људи са севера француске су кул .

Пашњаци на обали Пикардије 

Без обзира што је море више сиве него плаве боје , што плаже су дуге преко 20 километара , и што кад је одсека море се повуче барем  2 км од копна . Обала Пикардије је дивна и велелепна . Имамо утисак да смо на крају света , нека меланхолија влада у ваздуху , џиновски таласи носе неки мрачни шмекерски звук кроз ваздух . Сунце понекад се измигољи , и нађе пут кроз облаке , и снажним зраком локализираним само на једном месту обасја део мора или плаже .

Сурфери на ветру , пролећу својим ветромобилима поред нас изваљених на плажи , и звук ветра који гура њихова једра , ме на трен пробуди из мога северног сањарења .Клинци се играју у најситнијем и нањежнијем пјеску икада створеном дејством ерозије . Копамо тунеле , правимо дворчеве , пунимо базене леденом северноморском водом . Лепо нам је , ветар је увек ту ...

Пикардија је позната и по својим мушулама , снабдевамо цијелу француску и белгију мушулама . Локална клопа су мушуле и помфрит . Мушуле се кувају у вину са празилуком , бибером , и мало карија . Обично се све то залије Шти пивом лаког у алкохолу 7.8 процената .

 Други специјалитет је чувена Пикардски гајтан , палачинка са бешамелом , шунком и шампињонима . Наравно уз гајтан добро легне белгијско  Леф пиво  ...

Волим пикардију јер је бескрајна , јер се хоризонт губи у бескрају , јер људи (пошто су незапослени ) имају времена и нико нигде не жури . Јер је ветар увек ту да те освежи и да донеш звук валова . Волим пикардију и њене мушуле , њен помфрит слан и укусан . Волим пикардију и њезино пиво . Волим бескрајни мир сивог северног мора .

 Волим њене бескрајне пешчане плаже , њене беле пикардске краве које пашу у бескрајним сланим преријама .

Посетите пикардију ако можете , икао нема гламур ажурне обале ни тренди вајб ибице , наћићете једноставна задовољства бивше радничке класе (некада су  пикардијци радили у индустрији , сада је индустрија у Пекингу и Шенжену ) пиво , мушуле , помфрит и карневал . И мир , прави мир ...

Јебеш Америку

Едгар Хилсенрат ,

и његова "Fuck America " , зашто желим да поделим читалчко искуство у вези овог кратог али јебитачног романа . Уствари и не знам дали је овај блесави њемачи јеврејин икада преведен на серпско - хорватски јазик . Али ако јесте свима топло препоручујем дјело епско -лисрског наслова "Јебеш Америку ".

Госин Едгар је рођен 1926 у Лајпцигу , тадашња и данашња Њемачка .Игром случаја  мали Едгар је преживео рат затворен у Гету Черновице (данашња Украјина ако се не варам ). После рата је је мање више живеo  где год је то могло Париз , Палестина, Њу Јорк  да би се 60 их скрасио у Берлину и живео у окружењу њемачког јазика .  

Шта је тај роман наслова који делује исфурано ,  а у ствари је  баш тако и никако другачије. После пар кгодина живота Великој Јабуци Едгар је све скапирао . У книзи срећемо сву људску беду  овог мегалополиса . У неким тренутцима ми је чак било лијепо ко' да Брехта читам , курве , клошари , имигранти .... Права мала калакурница  на 180 страна . Јакоб Бронски (алтер его Едгара ) живи од данас до сутра , вара , краде , и по мало ради да би могао попити кафу у биртији где седи и пише роман који ће га учинити славним . Наш драги Јакоб пати од вечне несташице љубави али не оне идеалне дивне , њебеске  него од оне праве , тјелесне . Толико пати да му  музе из муда пјевају и инспиришу га . И ако му само по нека проститука дадне за пар долара , кад Јакоб успе да заради беду варајући или упола радећи , он без престанка сања нове авантуре и у беспрекидној потрази је копулирања а богуми и јебачине . 

Беда и очај су све присутни у овом мрачном драгуљу , људски понос и правичност не постоје . Човек је празна љуска која богорада прљавим улицама у потрази за рокачином , најпримитивнијом и најпрљавијом , једино тај мрак и та беда буде у Бронском жељу за стваралаштвом , буде у њему жељу да сети шта се десило( једном давно  Јакобу ), ко је избрисао сећање . Дали је сећање на прошли јакобов живот заувек нестало или ће успети да га преточи у прозу у свом будућем успеху , највећем роману икад написаном , прича Јакоба Бронског !

Негде у позадини се чују звукови метроа , прљави клошари и курве висе на угловима улица новог амстердама , нигде ни трунке светлости , Јакоб живи ноћу .

 Незнам како али Едгар ће углавити у своју причу и њемачку ,и холокауст али на један чудан не холивудски начин , јакоб ће постати на крају хроничар једног света који је нестао , све док нажалост постоји у једном трулом црвљивом друштву без вредности , без љубави али испуњеним неким мраком и безнађем  који мами и привлачи  . Његов роман ће у цјену великих људских и јебачких одрицања бити завршен , после пар перипетија .

 Остаћемо збуњени пред сировим језиком Јакоба , пред вулгарношћу света у којем живи , пред гадним језиком којим ликови причају у овом роману . Али баш је то дивно и велелепно  у овом кратком роману , тај курвински , псећи , клошарски језик којим Едгар пише и који Јакоб  живи сваки дан у јебеној америци . Са Јакобом Бронским ћемо се приближити понору , и баш у оном тренутку кад посмислимо да смо стигли на дно понора схватићемо да је дно понора само степеница ка вечном паду у мрак и ужас ...

А да књига коју пише Јакоб Бронски у Едгаровом роману се зове "Дркаџија "....

Заваљујем се Џеку Вајту , Готан Пројекту на неопходној подршци ...

Багрем

Док народни хероји пливају у рекама крви узводно ,

ми лаким кораком силазимо њиховом окићеном  улицом .

Док дах пролећа милује наша лица ,

музика старих и пропалих револуционара из даљине се чује .

Уснула земља још сања , ушушкана у покриваче тишине и учмалости ,

снове светле будућности .

Пролазимо поред багрема , мој снажни и неуништиви отац , са очима боје кестена , 

нудими мирисан цвијет , каже нектар је сладак , пробај .

Док његов топли поглед , чува моје дечије снове , млаки  укус багрема , се слива у грло моје .

Укус младости, препорода , вечног пролећа . 

У даљини разглас највљује  саврешни свет ,

који тек треба да дође . Ја у овом трену у њему живим опијен багремовим цветом .

Време није илузија , оно неумитно пролази , ништа га не може зауставити .

Револуционари су се удавили у рекама крви , Њихове пијесме вихе нигде не одјекују .

Светла будућност се претворила у  сиво ,јуче, данас, сутра .

Леден дах пролећа носи неке друге песме .

Иако је багрем процветао као и сваке године ,поред цветова пролазим у страху да онај божански нектар истог укусе бити неће . Пролеће је кратког даха ...

Очи боје кестена одавно пиље у храстовину , улица се више не кити ,

снови су кратки и испуњени празним трзајима .

Џак

Исправан као челична шипка у трамвају . Људи пиље у празно , у рукама исте новине, исти мобилници (јаболка им знак), исте уморне и нерасположене њушке . Сви су исти , надркани и не задовољни . Највјеројатније и ја исту такву њушку имам, једино ми фали јаболка на мобилнику.

Прљави , смрдљиви клошар седи поред својих штака , иако је трамвај пук ко око , око њега нигде никога 4 слободна места . Прича са суседом који седи наспрам њега , овај азијат забуљен у екран свог јаболког мобилника , понекад дигне главу и погледа свуда осим у лице смрдљивог клошара .

Он не постоји,  за разлику од нас градског шљама , који за корицу леба и будућег пропалог новца се клацкамо у кочији пуној ко гепек ...Парижани , и ја са њима смо стекли имуност на патњу и и људску беду , јебе нанам се за ове авети, нити их видимо нити их чујемо . Постоји неки супер микрочип у нашој централној јединици који се  баци на "sleep" модул и абсолутно нам се јебе за било шта осим наших дебелих гузица .

Мартин Парова фотографија човек који слика људски отпад 

Ако би клошар лежао насред вагона , што се скоро догодило , сви би га прескакали као да је питању џак пиљевине или цемента који је неко заборавио усред трамваја . Тако се то  ради ође ...

Силазим на станици "Coteaux" у луксузној четврти , града Сант Клод , на непосредних стотинак метара од станице је фабрика смрти , на десетине кравата , сакоа и уских сукњи  иде према лабараторијама" ....... ситема " једна од највећих "одбранбених " фирми , тако се то зове овди  .У ствари у питању су произвођачи оружја , али не оног једноставног што убија у четри ока , него она софистицирана , пројектили,паметне бомбе(ej паметне бомбе ?!?!) , авиони, подморнице ... 

Сукње и сакои иду лаким кораком као да ће данас произвести шрафове за косилице а не смрт и патњу. Некако је све  нормално , као и онај џак усред трамваја .

Пењем се уз улицу  пуну стабала која су предивн розе боје , трешњин цвијет мирише дивно , прољеће је божанствено и лијепо ... Свет је исти као што је и увек био , ничега новог на лицу ове тужне и уморне планете .

Без обале

У последњем тренутку сам кренуо у добром правцу . Ноћ је влажна и пуна сенки. Неки меланхоличан дах пролећа се врти око мене у вихору лаког ветра .

Пут преко моста је слободан , нигде никога . 

Река тече својим устаљеним током према мору или океану , нисам сигуран . 

Срце је испуњено сећањима , разум одбија да се суочи са тамом . Празнина свуда , и у мени и око мене . Гледам далеке светлости у ноћи , као свитци се осликавају у води црној као мастило .

Укус дувана ми је у устима , плућа пуна пролећа и катрана , осећај умора , осећај пораза .

Супермасивна црна рупа прождире звезду 

На крају моста нема друге обале , само обриси стварности . Немогуће је проникнути где се налазим . 

То место непостоји , ум одбија да га уобличи , без форме и обриса ово место је непостојеће и ја ту где јесам немам смисла ни сврхе . Сада се чак и мост изгубио у тами ноћи .

Ту сам где јесам на непостојећој обали , на страни која то није , не месместу кога нема , у стварности коју одбијам да препознам ! Упијам у моју растакајућу душу непостојање и бесмисао , урушавам се у самог себе , сам сам себи претежак . Нека горопадна сила сабија моју срж , уништава задњи трун бића , сабијен сам у самога себе , осталао је зрно , микрон, атом  горког пролазног себе , немогу више ...

Град се буди , бука машина и не хармоничних звукова пуни уши , сунце пролази у зраковима кроз завесе замрачене собе .