Чарапе преминулог

Ташта ми је на поклон дала седам пари чарапа .
Оне су различитих мотива и боја .

Те чарпе су требале грејати стопала таштиног оца .
Међутим , уморном Јозефу није било до чарапа ,
преминуо је пре него што му је загудило око прстију

.

Чарапе прeминулог  , греју моје пете .
На мојим живим стопалима чарпе мртвог Јоже .

Далеко од тога да сам у гроб силазио , нијесам .
Али барем сад знам како је у чарапама покојника.

Још увек лепо мирушу на ново , док верујем да у гробу ,
миомирис није исти . У раци нам вечно смрде ноге...

Ето ја сам удомио потковице , у топле вунене сокнице,
а јадни Јозеф босих ногу у вечност ...



Посвећено Јозефу Клеисцику  193-их-2011

Приче моје братанице ....Рекламирам фамилију

http://clubecriture.e-monsite.com/

Клацкалица

Ружичасти  авиох је испред нас. Огромна мачина у којој ћемо за неколико тренутака доспети на небо ми изгледа као застрашујућа птица . Већ почњем да се знојим и чудан мириш се шири испод мог пазуха . Највјеројатније од страха , немам никакве жеље да идем у земју мојих дедова . Имам утисак да би ми лакше пало два дана у Eurolinesu  него  сат ипо у Wizz Аиру . Али штаћеш куд ћеш , тако је лакше и практичније . Мој цвет се не плаши лета , по мало ми се руга , и каже да изкулирам то је само сат ипо лијета .

                                                                 *

Мачак мјауче већ два дана . Не знам који му је мој , можда јој се дупе упалило . Ако се добро сећам ми смо је "уштројили" кад је имала око годину дана . Где су ми пљуге , мој плави бест , ко ће му га знати где сам га ставио . Уф што ме пробада ! Трећи јебени дан како боли у грудима. Дум, дум, дум песницом ударам у груди . Стани маму ти јебем , или убиј или ме остави на миру. Пљуга ми прија , уста су ми пуна одвратног дима , бол је оштар и присутан , пушикаровић , и рука ми трне. У фризу је вајферт ладан , ставио сам и за малца ако му његова госпоја дадне право да цима . Кућа је сређена , Е. је прошла пре два три дана . Ја ћу да цимнем једну љуту , само једну . Нећу много да пијем јер ће малац да ми кења и да ми држи придике . Али биће добро кад стигне . Само да ова пумпа  престане  да ме дрка.
                                                                     *

Авион се припрема да слети на Ферехеђи . Видим Будимпешту окупану поподневним солнцем , Дунав џиновски диван и плав цепа Будим и пешту испод нас . Цветић спи, ја трипујем моторе који се гаси, пеликан који улеће у турбину , пилот који пада у несвест... Зној заудара око мене , зној и уничић вотке који сам очепио усред лета. Све смо ближе писти и репилотеру , кочнице шкрипе , сви аплаудирају . Чудо једно да се нико не плаши авиона а сви аплаудирају кад авион сигурно гмиже по писти са неких 60 км на сат. У сваком случају ја сам преживео још један лет.

                                                                       *
Негде из сна ме буди језиви бол у грудима , лева рука ми трне , вилица ме ужасно боли. Ма који ми је курац данас , е нећу код ових у дом здравља па нек цркнем . А шта ако је то стварно то , јер дошло мојих пет минута? Оче ли ме Тића појести одапелог овде на јорганима . МА шта си се усро Драгане неће гром у коприве , а и Малац стиже шјутра дотле ћу потрајати . Где су ми цигарете . И пиво ћу једно да звизнем , ваљда ће попустити овај курчеви бол.

                                                                 
                                                                       *

Седимо у плавом Форду чича Брана вози на њушци му шмекерске очале , Х поред њега , ћаскамо , свако мало о своме гастарбајтерском лајфу . Идемо ка њиховој гајби гди ћемо клопати и локати у чекању ноћног воза , који полази са Келетија . Код Х чека нас тата Бања  насмејан као и увек , лепо је видети то једноставно али светло лице . Зашто нисам потпуно срећан што сам међу њима , цветић ме пита који ми је , ја јој кажем да ми није ништа само умор и декомпресија од лета .

                                                                      *

Иза очију бели бљесци , као округле муње које се завлаче иза очних капака. У глави ми тотални хаос . тешко дишем . Страх ме је да нећу дочекати јутро , идем по лек за срце . То ми је преписао кардиолог  пре 2 године , али незнам дали су ови жути или ови зелени . У пичку материну , узећу оба па који ради , ради ... Мачор ми се врти међу ногама , можда је гладан . Вадим пилетину из фриза и сечем на ситне парчиће . Навикао сам је на луксуз , мала бештија. Где си малац , што не стижеш . Јебем ти као ћу да возим до Београда сутра овако сјебан.Де је она флаша ракије ?...
                                                                     *

Пијем а не удара у главу , нешто није како треба . Ту сам а као да нисам . Цветић и Х . чиркаји сангрију док нас три мушка цевче дрехерицу. Атмосфера је на узлазној путањи , лепо нам је и прошлост зуји међу нама , прошли дани оживљавају на нашим језицима , враћују се у наш матерњи језик као духови и авети , не можемо да жуставимо тај поток сећања који нас опседа . Само ја у једном маленом завученом дијелу себе нијесам са њима . Негде сам у мраку престрашен , као да све ово нетреба да се деси .

                                                                     *

Устао сам да пишам . У стану је мрак , док се саплићем о ципеле у предсобљу млаш мокраће лије низ ноге . Упиша се јеботе , бол је већ толико несношљив да незнам дали сам још жив или нисам. Предпостављам да још јесам јер ми испод ногу шљапка . Е мој Драгане , шта остаде од тебе , врећа гована која до клоње неможе да стигне . Ајде још само сутра боже после може у иловачу . Зум, све се гаси , само звезде сијају  лежим на трави , знам да сам у рудовцима поред мене Зоки жив и здрав леп и мршав , дете је ја малостарији од њега , у даљини видимо Шикија који трчкара са својим дечијим локвицама ,ту сте буразери оцу и ја да легнем поред vas . Зоки га гледа и каже бежи бре није теби овде место . Ово само ја и Гага гледамо звезде , које сијају све јаче и јаче , и јаче . Све се бели од предивног белог сјаја .

                                                                   *

Љубимо се и падамо једни другима у загрљај . Обећања , приче, другарско тапкање по леђима. Оронула зелзнича станица остаје иза нас . Цветић покушава да се инсталира на неудобна седишта која се развлаче . Ноћ је језиво мрачна пешта је иза нас . Ушли смо у бескрајну равницу . Там, тат, там лупају шине , ноћ је густа и црна као мастило. У возу је вруће , ја и поред свог алкохола у крви не спим. Урлају сећања у мојој глави , негде иза угла ме чека лице без погледа , расточнео у тами . Немогу да видим ко је ? Упирем поглед  приближавам се лицу али оно се беспокретно удаљава од мене . Там , тат, там у ритму влака лице ми бежи и крије се у тами пусте .Цветић спава немогогу да се окренем да је загрлим , ледени здах ми покрива тело , незнам шта се догађа , дали сањам , Шкрипа кочница трза конвој прљавих сивих вагона . Граница ,...

                                                                 *

Шта ћеш ти Зоки у мојим сновима? Јесили дошао по мене ? У јеботе , морам некако да се придигнем . Зоки остани тамо где си и био до сада на рудовачком гробљу . Нећу ја још дуго , ускоро ћу и ја тамо где си ти и мој матори. Али још само мало , пустите ме . Оцу са малћем да причам још једном . Нећу да ме он нађе овде , у ходнику  упишаног .Некако се придижем , улазим у каду и перем се од мокраће . У грудима бол је спласнуо али није отишао , као да је мало отупео. Гледам се у огледало , лице је подбуло надуто и пуно бора , усне су скоро плаве . није добро.Уопште није добро...

                                                                    *

Стојимо на перону , нигде никог . Где је матори , зар је могуће да је зборавио . Е матори , баш си крме . Знам да сам требао да те зврчнем синоћ али у чиркању и ћаплезгању заборавио сам ...
Где си јебем ти панајиу ! Зовем Шикија каже да га је зврћнуо јутрос пре него што је кренуо за Бгд али нису успели да причају  јер док је он одговорио на позив матори је прекинуо.Где си коњу, зовем са говорнице мали милион пута ...Радмило ми каже да је ишао до зграде и да кола нису паркирана испред . Кажем цветићу ајмо код Богдановића на нови бгд , ко ће му га знати гди јеотишо овај мој опаљени отац.

                                                                     *

Пушим цигарету . Јутро је свеже , мачак ми се врти око ногу. Имам кључеве од кола у рукама . Бол ми кида груди , као да неко хоће да ми ишчупа срце из груди. Вилица је скоро потпуно ушкрипљења . Са мојег касетофона пева онај малчев индијац , ритам ме носи..Зовем Шикија , не могу више ни телефон да држим као треба . Е јебига , нема се времена . Значи то је то , ово је та усрани тренатукак. Нема помпи , распеваних анђела , божијег лица . Само бол , ужасан разарајући , парајући, бескрајни бол. Мој мали нећемо се видети . Бол јењава , хиљаду сунца пуцају у мојим очима . И онада мрак.
                                                                        *

Цветић ме чека поред улаза , гледам иза зграде . Црвени кец је паркиран тамо где Рале није гледао . Знам шта је се десило . Знам . Цвет ме чека поред улазних врата , нећу да уђе у стан. Врата нису закључана , палим светло у предсобљу мачак је на комоди поред улазних врата . Знам да је ту , тата  мој најдражи. баш ту у мојој соби . плав и блед вечно заспао .Уста су су полуотворена , последњи дах је занавек напустио мог оца . Сад је у мојој соби само смрт , даха и звука нема . О.... вришти и покушава да уђе у собу ја јој недам . Сузе квасе моје уморно лице.

                                                                     *

Лежим са зокијем на трави и гледамо звезде . Бола више нема , сами смо. Звезадана ноћ је дивна . Ето нас поново заједно. Једна по једна звезда се гаси , смаомесеч још виши на небу . Полако утихњује и гаси се и тај велики сјај. Мрак је потпун:"Зоки где си, Зоки дај руку..."

                                                                      *



За мог рахметли Папета , мимоишли смо се , али путеви ће ће нам се поново укрстити... сигурно...

 Ин мемориам  Драган Павловић  1948-2005

Сан зимске ноћи

Како се измигољити  по овој зими ? На Блахи  у дому топло, онако како само може бити у дому испуњеном људским дахом и дуванским димом. Велика фуруна у дневном боравку обложена зеленим керамичким плочицама греје 11 душа .

Свако је је уљуљкан у своје мисли . Иако су нам дани више испуњени бригом , како наставити овај полуживот у збегу , некао топлина овог полу-дома нам даје наду да ћемо барем зиму преживети на топлом и сигурном мјесту . Напoљу је пао мрак прије преко два сата . На телевизији као и обично врти се спотови на МТВ ју , нико то не слуша али тв је мање више још један чалан овог гига домаћинства.

По некад се лагано затресе под кад транвај или метро протутње поред и испод зграде. Угодно ми је гледат кроз пенџер , сви магјари хреле у карачоњи куповине , улице су закрчене аутомобилима , аутобусима. Божићни украси и уулична расвета даје неки топли тон овом бучном делу града . Уљуљкан сам у у овај пештански сан ; гледам као хипнотисан циркус испод прозора. Неко мило задовољство ми пину дух , радост је на нашим лицима . Некако је лакше кад смо заједно иако неможемо више да се смислимо , и сваки слободни тренутак је добар да се пљује на "ближњег-а).
А у овом стану смо стварно ближњи , толико ближњи да сваки прдеж изазива ланчану реакцију , надовезивања гасне реакције...

Ништа то није битно , лагани "божићни " ентузијазам је на лицима , ето ту смо где смо лијепо нам је вечераске , за зајутра ће да видимо .... зајутра.



Сисина П, спрема свој надалеко чувени скромни лалински омлет са 18 јаја , четири и по' кила шунке и 12 кг шампињона . Све то испржено о 18 дл уља . У уској кухињи нема места за више од 3 особе , Четврта може да виши на вратима кухиње. Док сисина кутлачом меша свој микро омлет , Кокан и Брахимир духане уз звуке радија . Црногорац с'времена на време пухне на длан, нервни тикови су све учесталији код друга брђанина .

Из угла провирује брадато лице , гледа Сишину и каже : "Напредује омлат ?" , Сисина нехајно одмахне главом и својим лаганим Панчевским акцентом одбруси : "Омлат ти у главу , ош ти мало ?

У углу наспрам вуруне пољски креват крагујевачког мађара . Човек је феномен живи са нама , из КГ а је , унгаршикок подрејетла је али не бесерла мађаронски уопште , чак и лагани паприпарски акценат носи у тихом гласићу . Лежи упола преминуо на свом пољском лежају , по некад само одскочи као лопта о зид и нестане на пар сати , негде одлута , највјеројатније на аутобушни колодвор да покупи потрепштине из домовине . Мислим да смо ми једине избеглице које примају пакете из земље из које су побебегли , од породица које су у још већим говнима него ми сами . Али заборавимо тај незгодни детаљ и вартимо се у топли дом на Тргу Блаха Лујза . Јанчи је рекодер у не покретности , може данима да остане заробљен испод ћебади , пуши , пије , онананише , пишки , каки  и све то у пољском кревету . По некад у пролазу подвикнемо еј угарин жив ли си? А он само промрда и са својим птичијим погледом те одмери и утоне поново у дубоку хибернацију .

Ја седим испред тв а и пушим Хеликон . Дим се пење ка плафону, гледам форме и облике који ефемерно и лење нестају . Моје мисли су као тај дим несталне , ефемерне, али пуне форми и облика које желим да им дам, желим да се тај духовни дим претвори у бели чисти облак на плавом зимском небу пеште . Спокој и мир владају у мени , бука около као да ме уљуљкује у неки диван сан . Може бити и горе , кажем сам себи. До скоро сам увек говорио :"Кад год помислим да горе не може бити изненадим се јер је је сутредан још горе и теже ." Данас сам неутралан , скоро срећан . Без игде ичега , без пара , без сигурног крова над главом , без будућности нека врсте нирване . Тотално неповезан са стварним светом , без страсти , без љубави , само садшњи тренутак , само овај моменат пуне небитне , празне и одлучујуће важности . Јер иако је небитан и бескрајно кратак , само сад овог момента постојим и живим само сам сад у овом тренутку  сам присутан и стваран . Можда ноћас пре него што утонем у сан већ неће бити тако ....

Брана и Коки улазе у дневну собу , починњу преговори шта ћемо вјечерас ? Куда? Камо? Одговор је кратак али предвидљив ... идемо у City .Што да не , ионако углавном висимо у тој рупи знамо све њушке тамо . Уз буку Бритни Спирс се спријемамо за изилизак , свако у свом углу нешто снева и спрема . Чека се на ред за купатило и клоњу . Синиша је поручкао мини омлатић  и сада као бијели међед преде на кревету . Фамилија Б  је у својим одајама са малољетно дијете , тата брада вежба гитару . Ја и даље вршим унутарњу самозадовољавајућу инспекцију и уживам у полусну.Звоно транваја поромети мој будни сан , и  одмах потом утонем у вртлог безбрижног бивствовања .

Челична излазна капија на нашем улажу се полагано затвара иза нас. У десном углу два африканца продају ђинђуве , већ смо се увелико навикли на та насмејана чоколада лица . По цијели божији дан се мрзну ту на нашем улазу. Али ето они барем нешто диринче док ми све онако поносно балкански одбијамо сваку могућност физичке активности назване рад .
Ми смо политичке избеглице , рефужници, интелектуалци у егзилу није мотика за нас !

Ваздух је леден , мраз стеже челичне канџе око пеште , прија и буди  ледени val који пада на нас . Заврћемо кут и улетјемо у Харсфа улицу која је прилично мрачна са десне стране неки ноћни клуб преко пута прљво сива гаража , смрди на мокраћу и фекалије  . Настављамо кроз дохањи улицу све до трга Алмаши гди је биртија укопана испод тла . На тргу је стари раздрдани парк , поред дискаћ и драгстор отворен цијелу ноћ , уствари никад није затворен кад мало боље размислим . Силазимо у City  пивницу , јак мирис пива , вина , зноја запухњује . Пивница је пуна ко око . Газда парла инглишки и пар угара које знамо унутар институције , уствари прије
 свега знамо сојке.

Пива за пивом се ниже , дух се замагљује , оним пријатним велом пијанства. Магична омамљеност духа , развежани језици лупетају и мудрују уздуж и нашироко . Неке фразе су тупаве и блентаве док су друге пуне смисла и тежине . Свет осцилира око тих лежишта блентавости и мудрости , код нас сораба у егзилу или се лупета или поетски лаже и замјава али и то је нека врсте умјетности . Код пете пиве се прелази на резерве новаца па се удара по кокавину пола кока-полавино .

Врата гроба биртије се отварају и два румена лица силазе низ степенице једно јајасто и округло финих дечијих црта лица са кратком и фином браон косом . Друго бледо али румено лице преко кога се преливају таласи густе дуге скоро златне коше . На том лицу живи нека стидљива божанска лепота , славјанско плаве дубоке очи красе ову ђевочку . Прилично висока и витка , права принцеза.
У дубини мог ишчашеног духа кажем себи што би било лијепо запросити ову госпојицу, и бит њен супруг и во вјек и вјекови аман, амаан. Али Брана ме трза из сна и каже :"Еј слушај ово ..." ништа не чујем , само то дивно лице видим , све остало се избрисало из овог подрума . Само смо ја и она у овој рупи , покривам је погледом као  вуненим покривачем . Распадам се на билионе неутрина , сваки пун сна и еуфорије , срце пумпа ватру у крвни тлак , сунце је сишло у биртију и грејеме ко да је август а не децембар. 
 Ако вреди изашта живети онда је то овај моменат , осетио сам да ће ова ноћ бити ноћ испуњена сновима , не кошмарима . Пештанске музе љубави су се спустиле у овај смрдљиви подрум да распламсају у мојем срцу пламен страсти и заљубљености , тај најљепши отров који испуни организам за трен ока и усади се у срце као гром  од које нема бола него само бескрајног ужитка . Тко си ти , румено лице плавих очију, танких усница , златне рујне косе ? Тко је ушетао у мој гроб да ме измами на солнце ?

Е кад би барем хтела пар речи са мојом бедном сеном разменити ....Али сан зимске ноћи остаје сан . Ја сам оно што јесам само сада , непостојим после ...




За Радознале :

Неколико минута касније неко ме је замолио да помогнем двема залуталим францускињама. Неко их је позвао на пиће али се никад није појавио , али ја сам ту био да их разонодим мојим пијаним енглеским.Ресто  је повјест коју ће те чути неки други пут ...


За моју принцезу ....

Врелина

Асфалт је врео испод стопала , јулско суче пржи . Враћам се пешака с'очаге , небо је плаво без и једног јединог облачка . На ногама јефтине папуче пијачарке , имам утисак да се топе од врелине асфалта . Сувише је народа на језеру , заудара на мокраћу и јефтине пљескавице , нема места где да се нога спусти , акамоли пешкир .

Пролазим поред печењаре и кафане од које ме је прилично увек било страх , незнам што, али ето има места која нас понекад доводе у не објашњива стања . Од овог места ме је увек било страх , уствари можда баш зато што никад нисам ушао унутра него сам само могао увек замишљати како је и кога има унутра. По неки аутомобил протутњи поред мене , смрад ауспуха ме запухне и ауто нестане у даљини веома брзо . Кола нема пуно задњих пар месеци. Несташице горива су толике да људи се возе колима само кад је преко потребно . У трећој године задње деценије двадесетог века , воловска запрега ће највјеројатније постати најпопуларније превозно средство у heavenly сорабији.

Пењем се према надвожњаку , испод мене су шине , колосеци , рупеџање и одвалине асфалта су свида по чести и по тротоару . И ова крња и офрљана земља је таква пуна рупа и одвалина . И ја се одсећам тако , одваљен, разлупан и пре свега знојав и жедан . У џепу ми неким пар милијарди динарјева што је отприлике довољно за флашу пиве и кесицу грисина у INEX -у  ако уопште ичега има тамо .
 Ове године број само уморања у беееограду  је порастао , специјално код умировљеника . У недостатку прехрамбрених производа и потрошаке корпе умировљеници су одлучили да се окаче на конопац , да изврше дифузију сопствене крви или војни умировљеници једноставно да  се  нагутају војног олова из службеног оружја . Mање храбри су се окренули  бесплатним уличним мензама званим "контењериии"(службени вроочански изговор"). У болницама нема лијекова , људи крепају у хитним службама , за операције се мора донети сопствени материјал (игле , конач, скалпели, тубе ) и наравно харч за кримосе у белом ...

Некако је згодно што сам млад и што још нијесам предвидео умирати јербо да је тако моро би озбиљно да се потрудим да се то деси што брже и безболније . Ако се неко бедан допадне болнице , весељу никад крај , само недостаје још да медицинско особље рока пацијенте ...

Улазим у ужасно ружну и празну радњу , нигде ничега . Снајка седи иза касе , оне знате , са дугмићи и ручицом коју окрећеш , рачуни се нештампају већ  3 године скоро нигде . Снајка је реликвија прошлих дана , музејски примерак задригле женетине , прерано остареле и недовољно вољене , до подне мрзи цео свет а од подне мрзи саму себе . Некада , не тако давно , је била јебозовна , прва звезда на сеоским игранкама , поселима , све дике су вириле у деколте  и тражиле прилику да штипну за гуз, али само је он за њу биа битан . Рецимо да се звао Миленко , био леп ко "слика" , мишићав , коса залижана на "прородно", чачкалица међу зуби', курац до колена , посједовао је ту ноћ , није било лоше .Пар  мјесеци касније снаја  више  није морала да купује улошке , због фамилије а и да народ не прича , Миленко је био притешњен и свадба је била  баш онако како треба , весело и народски 250 званица под шатру ,певаљка најбоља од Уба па на овамо све до Ћелија ...
Почео је да је маштрачи већ трећи дан , ноћу да ташта и таст не чују . све онако шамарима и по неки ударац песницом у потиљак . Али доброг срца никад није ударао у трбух који је је почео да се надима . Добра душа . Кад је снаји избио први зуб , добра већина је иструнула од каријеса . Прво дијете , друго , после дијафрагма , Миле ме више није походио ноћу , нико више ме није походио ноћу осим таста по некад али онако с'леђа  без смисла и уживања .
Кад су деца кренула у први разред , таст јој је пријатељски средио посо' у најбољој фирми у срезу. И ето овог усраног врелог дана седи иза касе , усмрдела и задригла гледа ме и чека моје милијарде.
Излазим са мојим ладним пивом и кешицом сувих штапића . Силазим  ка железничком колодвору , врелина се лагано смирује , дан се приближава крају . Колодвор је уствари ружна стара жута кућерина , полунапуштена , има један шалтер , једна чекаоница у којој нема никога . Маéло ниже уз пругу су складишта у којуима ничега нема  већ вековима . Испред хангара бетонски перо , као теража која иде уз зграду . Ништа лепше него сјест ту и посматрати залазак сунца . Понекад ноћу се довучемо овде као банда пацова са пивом , вутром и лијепим расположењем и банчимо до раних јутарњих часова . Тијеком ових топлих љетњих ноћи , све је могуће живети до даске , до ивице разума , пити и пушити до бесвести . све до оних граница где ум постаје екстра луцидан , где нам се све чини јасно и чисто као на сунцу . А у ствари дух је уљуљкан у чист хаос . Ноћ се завршава повраћањем , падањем ; урлањем на звезде , ћопањем до куће уз обавезно стајање код шипћеве пекаре одакле врели лебац мирише на стотине метара около. Врело тесто пуни измучни желудац , врели кревет , знојави снови све до два три сата поподне ...

Али сада седим ту , сам ноге више са платоформе . Мир , возова нема , нигде не иду , ништа не миче . Осећа се мирис асфалта , усијаног челика са шина и отужни мирис Очаге са моје коже . Снове ме носе далеко , снови младости снаге , наде , снови који покошувају да ме ослободе кошмара у којима се налазим сваки дан . Покушавам да се ослободим ове коже  у којој сам , у којој сам се родио на коју салм се навикао у којој сам добро и лоше . И з које је тешко се измилети , јер нијесам змија нити било који рептил. Ближи сам свињској сорти братској свињској сорти . Зато лочем ово усрано пиво  и некао у дубини мога бића осећам здовољство неко меко , дивно , самоуништавајуће задовољство. У вихору мисли све се меша и овај дан и прошли  дани  , једино будућност не могу да назрем . Као да је сакривена иза тамних вилајета , хиљаде тамних предосећаја . Само садашњи тренутак је тренутак спокоја . Све остало је страх и мрак испуњен гласовима таме и безнађа . Цео свет је пун снајки и Милета ... По неки светли облик се појави на хоризонту , али сувише брзо нестане и угаси се у мраку .

За сада само уживам у овом савршеном трену испуњеном бесмислом и без сврхом . Гледам хоризонт далек и крваво црвен . Ноћ се спушта , неизбежно.

Захваљујем се на сардњи ВИС :  My Dying Bride, New Order, EKV,  Димитрије Шостакович "Опус 110" фали ви и дабогда да вам мајке само мушку дјецу рађале ...