У пар наврата сам путовао кроз време

У пар наврата сам путовао кроз време . Не са чаробним "Мартијевим" супермобилом" него овако сам , док дремам на канабету у дневној соби. Клинци спавају сном праведника, поподневна дремка , све је тихо , једино неки паметни комшија по некад лупи чекићем , чисто да наш подсети да је ту и да је жив и здрав.  Напољу магла и нека влажна хладноћа , пробија до костију. Тако да је боље висити у топлом стану. Уз врели руски чај , путујем кроз време, мисли ме носе кроз слојеве сећања, кроз јарки тунел путујем   ка одредишту у времену.Идем тамо где више нисам овај кога данас гледам у огледалу. Више нисам Павловић Владимир , отац и супруг , данас сам Бади . То име које углавном остаје затворено у временској комори , понекад исплива на површину у речима неког пријатеља на facebook -у , понекад се неко сећање  напуни тим словима али ту је крај . Тај Бади сам уствари ја , али неки други , нестали ја , ја из прошлости .

Заустављам се негде средином осамдесетих у малој рударској варошици . Недеља поподне је , месец јул , половина тог месеца . Негде сам на средини улице "13 Пролетерске " е да тако се звала тада , свиђало се то вама или не . Тада је том улицом могло да се прође у било које доба дана или ноћи без страха, без освртања . Тада је могло да се спава на клупици , једина опасност је била да те неко псето луталица те запиша. Тада су клинци мокли да  поставе где год хоће своје старе стрипове и да их продају непостојећим пролазницима .Чамо по  неки сељак који се враћа са пијаће са закашењем, се заустави поред веселог млађахног продавца званог Бади .
Глади браду од три дана и са језивим акцентом каже :
"УУУ бајице тешко да ће ишта бити од тога твогa чаплаз дивана .." ," Колико ти кошта овај овди?" . Цена му не одговара , одлази у својим зеленим чакширама , и гумењашима . Увек сам се питао где купују ту униформу сељаци ? Мислим, увек имају исто одело исте прљаве зелене панталоне, исте гумењаше , и дан данас то остаје мистерија за мене .
Сунце пече , нигде никога, на степеницама поређани , Мартији Мистерије,Загори; Блекови са све вуковима са Онтарија, и наравно Алан Фордови. Већину их знам напамет , прочитани 100000000000 пута , унапред и у назад .

Мало ниже низ улицу је посластичарница , где се у хладним танковима врти љимунада и боза, кад би барем продао који стрип да отрчим до шока да купим једну љимунаду . Е да тада је било 2 сластичарне у главној (и један киоск семенкара -сластичарна ), она поред поште је била моја омиљена , у њој је радио шок , млади посластичар који је увек имао диван осмех и фину реч за нас клинце , јесте да се мало фрљао падежима (али има нас  пуно који се фрљамо , аутор овог текста например )али је био увек насмејан и услужан .
Деценију касније на том месту је израсла ПИЗЗЕРИЈА у власништву човека сумњивих навика и фрквентација, толико му је живот биа комликован да му један дан ауто експлодирао, спонтано сагоревање или тако нешто ... На месту где сам волиа се давити у туфахијама , тулумбама, кремпитама , шампитама, грчким и обичним баклавама , деценију касније су седели главати орангутани који су третирали локално становништво као стоку , ето главати брђани су заменили "шока ", на моју велику жалост .

Одмах прекопута је скоро нова новцата робна кућа . У ној можемо наћи све од "игле до локомотиве " али прије свега аудио касете и плоче , на првом спрату , на који се пењемо покретним степеницама. Еј покретним степеницама...
Сећам се дана отварања , била је пуна ко "око", људи су куповали све и свашта , и оно што им треба и оно што им не треба , пре свега оно што им не треба .
У ниском приземљу је био супер маркет , у коме је чак постојао и један базен са шаранима !!!
Одмах поред наслоњена на робну кућу био је диско клуб... Супер модеран али још недостижан  за мене клинца . Пар година касније ћу почети мој "нигхтлифе период " баш ту , где ћу по цијело вече да чекам пар hard  rock  нумера да би могао дивљат са пар ортака. У мрачним 90 то место ће бити на смену дизел хангар (са чики , лики, сики, шемса, халид  сценом) а на смену падавичарски азил (ДЛМ, ЕЛ ОРГ , Рамбо , Бјесови, Џа или Бу , Ритам Нереда  и наши локални пулени , па чак и ја са моји музиканти ) али некако су ови први превалили и прогутали све нас  . 

Ок, одо до рударске , да попијем мало воде , млазић једва да тече , воде скоро да нема , али оно мало што могу да попијем ми прија и освежава ме . У чесми брдо неког смећа , страшно ме нервира та непажња , неко је бацио "кромпир " унутра који враг је натерао баш кромпир да баци  у фонтану ? Али то је Југославија , и Србија у њој , е да земља у којој сам одрастао се звала Југославија . Социјалистичка Федеративна Република Југославија, земља на коју сам био поносан , за коју сам навијао на олимпијским играма, земљу за коју сам био спреман да положим живот као и народни херој "Дуле Караклајић " , е да био сам у трипу социјалистичког шехида , сањао сам херојства друга Тита , ... Без обзира на цео тај херојски пантеон социјализма са људским лицем , некако сам се и жестоко ложио на принцезу Леју из "Ратова звезда" , Хан Солоа (мој први геј идол, полузаљубљен сам био у Х.Форда) .
У Југославији неспојиво је било могуће. После дана "Стазама Хероја" где смо ишли пионирским стопама за дедовима палим за слободу и равноправност трчали смо право у кино гледати "Полицајац са Беверли Брда " са Едијем Марфијем у бесним машинама , дању узорни пионири навјечер хероји интергалактичке републике . Само понекад кад је цепач карата изузетно лијепо расположен био могли смо ући и гледати "Емануелу", Калигулу и Mesalinu , где по нека дојка и гуз су могли да се виде на биг скрину , ммммммммммм
Е да све то је могло у Југославији, и приватно предузетништво клинчадије је било могуће .

У  15 часова купим стрипове , и палим дома , продао сам 2 доста је за љимунаду и сладолед, ипак ћу да питам ћалета за кино вечерас ... У станчићу ме чека ладна шопска у фризу ., на тб "Недељно Поподне " први Ју талк show  , ма баш ме брига за талк  мене интересују клипови који се провуку сваких 15-20 мин , спотови са МТВ ја, Sky  сателитске тв делују тако кул , а врхунац су Мајкл Џексон , Пинк Флојд , и Мадона  са тим клиповима путујем , нисам у ЛЗ него у свијету  showbiza  . После је филм у 4 . кад би још данас био неки пеплум , тип бен хур , то би био рај , собица где је тв је у сенци ,са шопском у рукама (уместо кокица) ложим се на Чарлтон Хестона у мини  сукњици . 

Какав је то спокој био , пријатељи. Само су моји тупави матори могли пореметити тај мир , али данас су одлучили да кулирају и кунатју цело поподне . Изгубљен у дечијим сновима , дрхтим уз филм верујем да ће правда победити . ДА ће федерација Кул превараната , свемирских хероја, суперхероја  , јунака НОБ-а , Партизана , друга Тита (који ће се чудима модерне генетике једног дана вратити међу нас да поново буде доживотни председник, пионира војника, команданата бригада који знају као побећи од метка  заувек сачувати моје спокојно детињство . Да мрачне силе империје, злих кримоса , чудовшта са морских дубина  , четника , усташа и нациста неће моћи да изврше преврат и украду нашу малу варошицу и да је однесу у мрак.
Ма не , наравно да смо сигурни у нашем малом мисту, у нашој великој јуначој домовини, у спокоју нашег родитељског дома ....


Уз помоћ ВИС : Рибља Чорба (прецизирам Албум Кост у грлу), Пакет Аранжман , Влада Дивљан анд Ол старс бенд ...бечнаја помјат умјетницима и рахметли домовини 

ФИНАЛЕ

Страховит умор у глави .
 Улице пуне неких разјарених лица која тихо зборе кроз стиснуте зубе.
Урлајући  гласови вриште из подземља траже пут напоље .
Природа је невјеројатно дивна овог пролећа . Свуда све цвета ,  мириси полена  , су свуда око мене , лаки ветрић их разноси свуда по овом ружном граду . Као све је у реду али ништа није уреду! Пушим смрдљиву цигарету и тражим  даха после одвратног дима и катрана који увлачим у плућа већ  увелико начета плавим "најбољим " отровима. Јер марка пљуга се тако виче , Бест , Блуе Бест , тупава зар не ?

Прелазим улицу и гледам беле лампионе који се нижу помислили би у недоглед . Као дете сам лудачки волео те лампионе , проналазио сам неки скривени смисао у њиховом  низу , замишљао сам их као главе неких доброћудних  ванземаљаца који долазе да наш  спасу од незанам чега . Још стотине блесавих мисли су низале око тих јебених лампиона . Данас су чудно офуцани , са бојом која се љушти  и рђом која је испод , говнаво жуте боје су , и сваки други не ради.Постали су гробља киљада инсеката , дно се црни од лешева комараца , муха , свитаца и шта  ја знам чега другог . Шетам гледајући у њих , бесциљно у потрази за незнам чиме , сунце греје , неком предивном топлином , мирис живота , препорода природе се шири свуда , једино у људским очима око мене и на мојим (верујем) очима блиста  мраз , лед , вечна зима .
 Суграђани ми личе на лешеве , хладне у мртвачком крутилу ,  ходају , гегају се ка својим гробовима , уплашени од сунца , од лепоте и милине овог пролећа .
Из дубина урла звук земље која стење , ја осећам како тло подрхтава испод мене . Питам се дали се свима  тресе испод ногу или то само ја сањам будан ? Задњи пут кад се овако тресло , неки су веровали да се природа празни вишка силе , сила је сувише тупа и млака реч , вишка моћи , стихије која све може самлети у пар минута . Е па тај исти предосећај ме мучи . Као  да предосећам потрес , знам и видим како ће да млати и мрда све око мене и у мени.
Поново се уљуљкујем у сећања , стојим на месту где је некад била трешња , дивно трешњино стабло , у ове дане пролећа су се гране повијале под теретом меснатих црвених плодова .Ту смо висили тијеком прољетњих благдана и гледали културноуметнички програм ужасно предвидљив али весео јер је сакупљао цео град , неке  да се курче , друге да критикују, нас слинаву банду да кркамо трешње .
Са бине су смејушиле плијесачице у народним ношњама . Одлични ученици су читали саставе који почињу оним чувеним:"Седим поред прозора  и думам о овој теми ...",. Мало пред  крај "културноуметничкогпрограма"  мудоње и дупелисци пели би  ка крчми поред ерца  да лочу и кркају и наставе славље у присуству другова из престонице. Нама се јебало јер смо и ми сви имали шта кркати , трешње, а после и нешто код горанаца , или сладолед или алву,...
Уз улицу која води ка кркајућој крчми промиче неки црни 4*4, неки предузетник жури на посао , и њима се тресу муда од овог пролећа , све је на распродаји па и њихови непроцењиво скупи животи, пуни скупих ствари, њихове џиновске кичерај кућерине , све је то непроцењиво јефтино,небитно, бљутаво је увек било. По први пут смо у истим усраним крвавим гаћама , и ми гологузани  и они армани курчераји , сви идемо у истом правцу , према провалији само што ми идемо пешака а они својим усраним џиповима. И ми и они исти страх и зиму у срцима кријемо...
Седам на траву и гледам у правцу зграде где сам живео као дете , испред мене "ливадица" тако смо је звали као ђеца, прве смо љубави , прве дркаџијске дане , прве туче , доживели , тада је била бескрајно велика ливадица . Љети су ту живеле страшне авантуре, зими је се претварала у градско скијалиште и санкалиште , ноћу су се крале гајбице из виcа за сличуге које никад нијесам научио возити.
Данас је то више стешњена ледина између четири старе зградурине, оронуле и ружно оматореле .Дали мој ум одбија да верује да је то исто место било лијепо и пуно дивног дечијег смеха прије петнестак година , или је увек било овако ружно и мало , стешњено овим руинама .
Негде из мрака сећања се чује звиждук мог маторог , тај звиждук је препознатљив међу милијардама разних звиждука , овај значи позив да се врнем у кошницу . Негде са првог спрата  улаза 32 улице Д. Караклаића  чујем врисак , и урлик , увреде и свађу , икао знам да звиждук значи :"Врати се кући" ово друго ми се баш не мили . Знам каква весела породична гунгула ме чека дома , гасим тај неурон  или ту конекцију ,не желим сам себи да дозволим да се сетим .

Устајем на утрнуле ноге омађијан мирисима , некако успаван тишином . Ни звиждука ни вриске из стана већ деценију више нас нема овде , само понекад претрчим преко полуразваљкених плоча , јурећи ка аутобуској станици преко пута бензинске . Све што је остало од мог детињства се крије испод тих бетонских плоча које воде до оронуле трафо станице. Кликери, пакетићи од крем бананица, аутићи на којима могу да се отворе вратанца, пробушене лопте , исцепане странице еротике,  стрипови, забавници , урлици у ноћи , мрачни породични кошмари, ћопави Срки од кога ме је ужасно било страх , тетка Зага већ трула и распаднута, Луда Цеца трчи гола по мрачним ходницима испод плоча .Моја прва љубав лежи обучена као фудаблерка у муљу , ..... носи штапове за пецање на леђима и изгара пржен високонапонском струјом, и ја сам испод тих плоча са свим тим аветима и дрекавцима , шајтанима , трулимо у муљу који се скупио тијеком година . Само свремена на време киша опере подземни пролаз испод ливадице и све авети се размрдају мало замене места и остају ту вечно све док неко не буде прекопо све то и посадио бетон на месту где је некад била "ливадица".

Вечерас се све завршава , још по који трен прође у нади да можда није крај . Нада искрсне из дубина мисли али се одмах вратим у садашњост видим да је свет уморан и оронуо . Да мржња ври у срцима и очима око мене . Све је уморно од постојања  и руке и ноге , чак и мој дах тешко улази и излази из грудног коша , можда је то страх у питању , кукавице. Младалачка бесмртност се приближава концу или коњецу, ende , fin , vege , данас  је крај моје вечности. Сваки смисао се губи у ветру овог божанственог прољећа, .


Пролазим поред аутобусног колодвора  , прве лампе гробља се пале , једна од две . Смрди на урин и каку из новог "вецеја" испред кога седи циганка која једе децу и бљује најчуднију реченицу икад изговорену : "Ако немаш да платиш вецеј не дам  да пишаш овди унутра , марш , извади пичку и пишај овде на земљу..." Негде у мени све се ломи на милајрду парчића , некако ми долази да извадим пичку из гаћа и да попишам цео oвај усрани град . Да све залијем хектолитрима смрдљиве  пишаћке да се посерем свима на њушку , и да усмрдим још више овај гадни несварљиви дан испуњен дахом природе која се буди .

Испред "карингтонке" сатанак(грешка у куцању али ми се реч допада САТАНАК -САСТАНАК ) народне одбране , манијакално луди комшија се спрема за незамисливо он има решење за судњи дан . Ненадјебиво практичан и до бесмисла напоран и несносан , развалчи као баба муда неку причанцију како смо спремни и жестоко надркани . Нотинг куд сурпрајз ус ....
Још само мало и све то је готово и он и сатанак Н.О. , све иде у курац одакле је све и кренуло .

Горак укус пиве , ладне и освежавајуће, ми смирује пробавни тракт. Стара боца ми се лепи за усне , право из ледаре се приближила устима  . Из зидова вири хиљаду врагова чекају својих пет минута , две хиљаде црвених очију пиље у мене и моје пивосисајуће лице. Мрак је скоро потпуно стигао на наш мали свијет, сванула је ноћ ... Чекам ....Чује се псето које лаје као лудо , гладан је или шта ја знам ... Изненада тишина , мртва , ледена , застаршујућа , нема звука , сваки тон је замро , и ветар се смирио и утихнуо , псето се више нечује , птице као ду су негде нестале . Као да је ноћ прогутала сваки знак живота . Осећам да се сви крију негде у својим становима са погашеним светлима , несмеју крај да гледају са прозора , можда ћу се и ја усрати кaд он дође по мене, страх .

Из даљине се чује јаук , jauuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu, за тон  виши други јаук урла у ноћи jaiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii па се враћа на исти почетни тон јауууууууууууууууууууууууууу са врхова зграда се јаук развлачи свугде по граду , свуда по овој бедној  земљи .


 Почело је !Или се све завршава ?




Састављено уз срдачну помоћ вокалноинструменталних сустава:Other Lives , Niyaz, Fever Ray,Soufi soul, Block Out, Гудачки опус  110   Димитрија Шостаковича ,  фала ви и вечна  слава музикантима . 

Пет минута мржње

     

Љуба ме држи за руку . Напредујемо лаким кораком ка клиници на платоу између  Кламара и Медона . Љуша чаврља и поставља на стотине питања . Што ово светли? Колико боја има на небу? Како се ово зове , као се оно зове ? Колико имам година колико Мића има година? И тако у бескрај .

Са великим задовољством скидам  Љуцу са рамена , леђа жестоко боле , сад капирам како је било матором кад ме је носио  нон стоп на  раменима.

Улазимо у узсно ружно здање , напољу бука радова , за годину две овде ће пролазити трамвај који ће повезивати ово предграђе са Паризом . Клиника је скоро реновирана , али је остала подједнако ружна .

Чекамо у неонски осветљеној чекаоници , Љуша црта , седи за једним малим сточићем предвиђеним за клинце . Миланче певуши , ја чекам . Увек сам мрзео чекати код доктора . Али сад не чекам за себе него за Љубу , па је некако још теже .

У последњих пар година су инсталирали телевизоре свуда , само још у клоњама нам фале равне плоче са покретним сликама . Подземни пролази у метроу су испуњени паноима који су уствари флат скринови  са непрекидним  рекламним спотовима . У кафићима и пабовима свуда је окачем по минимум један или више екрана .  На железничким колодворима , бензиским пумпама, па и у чекаоницама доктора !

Bрти се нека тв станица типа си ен ен , само њена француска верзија . Покушавам да одагнам поглед , јер станице тог типа мрзим исто као и некад РТС у доба Милошевића . Код куће тв негледамо и немамо, живот је лепши и мање загађен лажима и манипулацијама . Слушамо радио и читамо одабрану штампу . Клинац гледа цртаће на компу.
У једном тренутку "Вандредни билтен " , Либијски дикататор је мртав , видим његову слику у доба кад је још био жив и секси . Следеће слика  је леш , одваратни мртви диктатор , спектакл смрти "live " , незнам како али ми је жао јебеног Гадафија .
Као кад би ми неко рекао да ће ми бити жао Милошевића ...
Али систематско испрање мозга је несносно , страховито ме потсећа на 5 минута мржње у Орвеловој 1984 , масе сретне и вечно несвесне да их медији злоупотребљавају  ликују над смрћу непријатеља . Пре само пар година смо могли свечано да присуствујемо вешању Садама , ко је следећи велики сатана запада .
Гадно ми је помислити колико лицемерје дрма несрећни запад , Гадафи је био гост у овој земљи пре само 2-3 године , дочекан као Хајле Селасије некада у БГД -ј . Град блокиран , све тв станице приказују посјет , и наглашавају колико се раис опаметио и умудрио , приједседник Змија Шарка Ниџа  се љуби са раисом, нежно се милују , раис разапиње шатор у дворишту јелисеја , звијезде пјевају песму љубави између Либије и Француске земље људски права и кобасице од свињских цреваца (Андујет) .
Данас тај исти скот лежи мртав на прашњавом поду неке смрдљиве кућерине , убили су га дојучерашњи пријатељи уз помоћ натоа . Вођа побуњеника је дојучерашњи лојални генерал , већ данас велики пријатељ слободног свијета , убеђени демократа и заљубљеник у људска права .
Све то морам да пратим желео , не желео у чекаоници доктора. Ужасан страх ме хвата за Љушу , да он невиди надуто тело зликовца , да мој син првенац немора тај ужас да види на тв . Срећом те је леђима окренут екрану и неинтересује се уопште , битније му је цртати и певушити .

Како се лако заборавља шта је било јуче , како је народ овца добра само за шишање и овде и на балкану, и у Бутану . Једите келогове пахуљице , пијте рујно бордо вино, кркајте сланину и не мислите ни на шта . ТВ је ту да мисли за ваш , јебига неко ће рећи какав клише , али баш је онако како је Волк који се Драшка некада зборио : Ође чоловјеци равне екране на главама носе , а ускоро и у три димензије ".

Доктор нас  је прегледао и закључио да морамо да видимо другог доктора . А ко прегледа доктора? Излазим из клинике са дечурлијом , на излазу још један флат скрин много већи него онај у чекаоници , спуштам руку на Љуцине очи , е богуми отац цензурише  , нећеш ти кроз детињство са мртвим Моамером у мислима ! Доста таја носи ужаса у сећањима , од словеније до Косова све сам хорор филмове видео у верзији  "LIVE REPORT ".


Идемо кући да гледамо струмпфове, имаћете ви времена за својих 5 минута мржње ....

Lulu im njihovu!!!!

  Shjedim na mrezi prije neki dan i svrljam po sajtovima gubetji vrijeme. Kad na jednome muzichkom sajtu dobrog kvaliteta i izuzetnih svezih recenzija vidim chudo!!!!

Ne, Jezus Kristus nije izdo novi album, Muhamed nije snimia live album. Dzim Morison , Kurt Kombajn i vrshilica su josh uvek mrtvi i zakopani.

Ne , Metallica je izdala novi dupli LP. I to sa kim? Sinanom Sakitjem? Ne , Lou Reed! E da , nej nevjerojatnija kombinacija se dogodila. Ideja i nije tako losha , Metallica koja je oduvek zelela da postane deo RNR legende sa svim shto ta titula nosi, stadioni puni ko oko, droga , alkohol, preporodjaj posle uspeshnog lechenja, biznis do daske , puno para i opasno dosadni i tupavi olbumi od "And justice for all...".

Kao shto neko je setjanima vezan za avliju i dedinu bashtu, majchinu sisu, rodnu grudu, heroin, bensedin ja sam narazvezivo zakachen za Metaliku. Ne zato shto provodim sate slushajutji njihove nakurchene albume nego sto sam kao mladjahni pulen ludacki mlatio glavom uz nadasve divlje i nesputjene rifove ove grupe. Poj prvi slamdance je bio uz Master of Puppets, poj prvi pogo uz blackend. Malo kasnije kad je Metallica postala "korporrativna multinacionalna kompanija sa akcijama na burzi" i spotovima koji su na MTV se vrteli istim ritmom kao  Madona i Ricky Martin nekako mi je splasnuo seksualno erotski zanos za tom g"rupom".
Ali eto sachuvali su mjesto u mome srcu kao i "Plavi orkestar" uz koji sam plijesao u diskoteci na Jelsi(Hvar) Gud Baj tins...

Redovno sam slushao nove albume i svaki put sam se sve vishe udaljavao od dosadnog (pseudo country hard rock zvuka) ovih matorih kenjatora . Nada je se rodila sa zadnja dva LP, St.Anger i Death Magnetic gde je plamichak stare Metallice sagrijao moje srce ali sve to nekako je ostalo daleko iza mene i sa nevjerojatno puno zadovoljstva slusham pre "Black" lp-ije.

OK, Lou reed i Metalika. Lulu se zove album. Je ubedljivo najgori rnr album svih vremena.Dosadan do ojeda u stidnom prijedelu..Isprazan i tup ko romani Dobrica Tjositja. Bez mashte i duha . Da metalika snima glupe i dosadne albume to nije neshto novo, ali koji kurac se Lou spandjao sa njima?
U svakom sluchaju album je dupli!Znaci dve diska uzasno dosdna i naporna, gde josh pored Hatfieldovih crnogorskih napeva(jeijeahhhhh) Lou pokushava da peva shto ne lichi ni na shta. Verujem da su i Halid Beshlitja pozvali da snimi split album sa njima bolje bi to ispalo.

Obavezno preslushati ovo ruglo ako n ishta druga da bi se lijepo nasmejali i proveli jedno nemashtovito popodne slushajuci ovaj otuzni i nadsave uzasno losh album....

I AM A TABLE. 

I AM THE TABLE!!!

Potraga II

 A ako je ne izdade to nije shto sam neshto narochito patriotski i  nacionalixtichki nakurchen, nego zato shto nijesam nishta ima im retji!
Shto se tiche moje srcecijepajutje priche koja je trebala da dovede  teskog emocionalnog shoka kod gospodje sluzbenice . Ni od toga nishta izuzetno se nije dogodilo titanskih razmera. Mislim da je najvjerojatnije sa lakom dozom prezira gledala na moju "revolucionarnu" i "anti milosevicevsku" prichu, i proshlost. Sigurno je u svojoj maloj ali pametnoj ungro-finskoj glavici  rezonovala:"Shta kukumavchi ova seka persa! Ko da samo njemu rodondendroni ne cvijetaju u life-u! A i donaj koji zemlju svojih dedova napusti i otca nacije zaboravi bolje da mu se kitja slabinac osushi...JJedino je lala ugarskog podrijetla (translator-prijevodilac) pokazao malo emocija, i prijateljski mi posavetovao:"E moj Vlado nishta od tvoje prvoborachke proshlosti nema, madjarska ni nama ausvajse i azile ne da , a kako tje vama?
Sve u svemu gospoja the sluzbenica, izrazava zelju da joj ostavim moju putovnicu i sve dokumente za uzvrat mi nudi papir koji potvdjuje da mi je uzela putovnicu i dokumente. S tim dokumentom madjarska vlast mi bratski i humano potvrdjuje da je chula moju filmsko-umjetnichku prichu o herojskoj pro demokratskoj proshlosti , anti militariskichkoj poziciji i pacifistichko-dezerterskoj orijentaciji i da je zestoko zaboli spolovilo ili ti "kurac"(na starogrchkom).
Sa mojim papirom izlazim , zadovoljan ispunjen ponosom. Svi ovi tupamarosi (strangeri ) koji nemaju tako divnu i junacku pricu najvjerojatnije nemaju papir o "bolenjukurcamadjarskedrzave" kao ja. Vetj sam za korak blizi politickom azilu u nekoj zemlji demokratskog razvijenog svijeta, ameriko eve me!

Izlam iz odseka ministarstva unutrashnjih dijela, zgradurina se jezivo nadvila nad mene . Negde duboko u meni krije se neki strah i zakljuchak. E a ja im ostavi putovnicu! Bez putovnice nemoze se putovat?

Bravo , Vladice bistar si kao planinski potok.

Oko mene ljudi, madjari, turisti , lijep dan , kraj proljetja.. Ptice laju sa grana, solnce grije sve nas bez razlike i rasne ili vjerske diskriminacije.

Svi imaju tlo pod stopalima, dom, jedino se meni chini da mi tlo bezi ispod nogu i da sve manje dodirnih tachaka imam sa ovom zemljom, ili bilo kojom drugom.

Uskoro tju skapirati shta znachi biti apatrid,....

Meudon La Foret   10.11.2011

Potraga

Gde je ta jebena adresa, u ovom lepom ali nadasve cudnom gradu nista nije kao u nas ; u soraba . Sve je nekako organizaovano drukshe . Centralna evropa i njen chuveni duh.
Ustvari ovde je sve "naizgled " organizovano, ma budalo nauchi da citas geografsku urbanu kartu. U kojem sam keruletu(cetvrti)? Toliko barem razeumem od ovog jezivo nerazumljivog jezika. Ndegde sam u centru , koji je prilicno velik i razudjen, to ti je kad dojdesh iz selendre pa ti uvek treba glavna ulica da se orijentishehsh.

Malo se kurchim tip sa'ce da vide kako parlam engliz. Hello; kud ju help me pliz? Odgovor mi zvuchi kao zvuk fabricke masine poshto je podmazna"Mindenekt tiuetrt , izabo, yutrelpma YO(tako mi je tada zuchalo danas mi muzikalnost ugarskog prija uhu, jebiga na sve se naviknemo). I dalje sam pogubljen i u potrazi za tom cuvenom adresom gde apatridi traze resenja.
Veoma je tesko se snaci u gradu u kojem se govori jedan jezik toliko udaljen od bilo koje jevropske lingvisticke podloge, ni slavjanskih , ni grckih, ni latinskih reci, po neka reck koju smo mi od njih maznuli mi prijateljski zvuchi;Asztal, fekete, paprika(ta je valjda nasha). Ipak ima neka luda zelja da se istrazi taj svemir toliko blizu nas (serbije) a na kraj , krajeva toliko daleko od naseh balkansko orijentalnog stila zivljenja.

Ponovo se kurchim sa mojim NY akcentom, "Ekskjuz mi , i vud lajk to nou vere is tis strit", odgovor lijep ali nebitan:"Oh you are american too, we'r searching for the nearest MC Donalds" jebte se , fino ih uputjujem prema njihovom tradi restoranu ali ja ostajem bez odgovora. 'Ocu li ikad naci tu nesretnu adresu?

I bas kad sam pomislio da je sve bez smisla i da bi treba da cimnem  jedno jadno sor(pivo), vish kako se lako uchi kad si zainteresovan!, stajem ispred sive zgrade koja nekako spolja podseca na lazarevachki SUP,otprilike se ne varam, iznutra  isto lichi na LA Sup. Malo je chistije i uredjenije , tu i tamo neki comp, i strendzeri, lica koja nika nijesam prije vidio u chekaonici jedne administracije. Kurdi, Iranci, Crnci, Azijati, Peruanci, Arapi i ja sorab , pripadnik najstarijeg narado na planeti. Chak su i stare indijske vede pisale o nama i nasim podvizima u Mohabharati i Ramajani, ali o tome neki drugi put.
Gledam sva ta lica i chini mi se da ja sa njima nemam nista zajednicko, da su oni pogubljeni i neznaju kuda idu i kako da ostvare svoj san. Ja sam pametniji, sposobniji i plus sam iz hristijanske bijele jevrope(kao da se nekom jebe),
 JA kad im budem ispricho moju PRICHU imaju da popizde od tuge i divljenja, u vertikalno erotskoj erekciji i muskoj i zenskoj imaju da mi predloze politicki azil u zemlji po mom izboru(od Lihensstajna do ledenog Osla sva vrata tje mi biti open , ouvert, nytva, ...) ali ja tju samo mahinalno odmahnuti glavom i retji ne merci ja idem preko bare u Land of the free, da postanem bogat slavan i josh sexipiniji nego shto jesam, ono sto bi se reklo nema pseto za sta da me ujede.

Dolazim pred divno mladalcko nadrkano lice pandurke, jer u stvari to oni i jesu ovi tkzv humanitarni agenti su surnjaje i snaje zaposhljeni u MUP Ugarske postaja "imigracija, izdaja i deportovanje". Pored nje depresivni lala(tkzv madjar iz vojvodinshaga) pretpostavljam d on bolje nego ja kapira situaciju , a i razume nas oboje.
Gospoja lijepih brka(ko Lajosh Koshut) pochinje intervju sa pitanjem "Zashto ste bash odluchili da dojdete u nash magnifique orszag Madjarski? Odgovaram pun elana da sam oduvek zelio nauchit igrat "Pelotu" olimpisku disciplinu za koju niko osim mene i mog matorog nije chuo!"
Naravno da nisam to rekao, objasnjavam da je Magyarorszag jedina zemlja u koju mozemo utji brez vize , visa , ausvajs bre, eto zato sam izabrao  zemju od koje smo bratski otcepili jedno lepo parce plodne zemlje. Igen, kaze ona ( a ja se pitam dshta bi trebalo da je znachi to "IGEN"(da) da ne pricha o nekim tropskim zivotinjama sa lalom prevodiocem?). Slijedetje pitanje udara na moja visoko vojno strateshka znanja, gde se krije S.Miloshevic, koliko sorabija ima maljavih soldata koliko tjosavih vojnika, jesam li ikad imao u rukama plan Velike sorabije sa svim kasarnama i tachnim odredishtima mogucih bombardionih aktivnosti? Au, jesam li ikad bio chlan neke paravojne jedinice, jesam li ikad bio u toku koliko tenkova , aviona , konja , volova i  magarecih zaprega srpska vojna sila ima.

Uf jeboteeeee, ne izdade zemlju, ja izdajnik, strani platjenik, domaci kvisling, chlan vatikansko - zelene- cia- transverzale, juseo-mason, nesvrsheni student(u perspektivi veciti student) filozofskog faxa u Bgd-u neumede i ne mogase izdati faterlend!

Nastavak uskoro....

Zashto ? Do kraja zemlje.

Zadnji roman Davida Grosmana je u francuskoj preveden kao "Zena u bekstvu od vesti" u sorabiji "Do kraja zemlje".Nekako ovaj nash prevod je blizi originalu ali francuski naslov je zivopisniji i blizi duhu romana. Sve to da bi vam pohvalio i preporuchio knjigu Davida Grosmana.

Cigla od nekih 650 strana je tesha za prevoz i neprakticna za ranac ali  predivna u onom momentu   kad zaronimo u prichu koja nas vodi preko pustinja i planina Izraela.
Ovaj hod sa Orom i Avramom nije samo planinarenje i shetnja u geografskom smislu,  nego ceo jedan unutrashnji put kroz istoriju, mentalitet  izraela i roditeljski osetjaj ljubavi . Knjiga na majstorski nachin opisuje materinstvo i ljubav prema deci koju su vetj odrasla i zive svoj zivot. Kroz opise detinjstva , porodicnih peripetija , malih trenutaka totalne sretje i velike strepnje i patnje koje materinstvo nosi u sebi Grosman dodiriju srz ljudskog i humanog i poklanja nam veliki roman o ljubavi i patnji.

Ovo putovanje kroz vreme , ljubav , i strepnju je vrhunac spisateljskog dara . Grosman zna o chemu govori, ceo roman je opchinjen prezivljenim, pre svega strepnjom , neizvesnoshcu koju zivot nosi. Ora i Avram hodaju na dva druma, jedan spoljni koji je ispunjen lepotom i suncem , prirodom i sluchajnim suretima  i drugi unatrashnji koji je ispunjen secanjima , snovima, koshmarima.Ta dva druma ce ih odvesti do odgovora i vrhunaca , do procishtjenja i do ivice podnoshljivog. Ali ce u isto vreme pronatji nadu u zivot  i ljubav , koja jedina trijunfuje nad  smrtju i zaboravom.

Ovaj roman izuzetn pashe ne samo bliskom istoku , nego i nama na balkanu . I mi kao i Ofer, Avram , Ora  znamo shta znachi ziveti u strepnji , u stanju vechog rata (barem onog koji je u glavama).

Chitajte Grosmana ...