Без обале

У последњем тренутку сам кренуо у добром правцу . Ноћ је влажна и пуна сенки. Неки меланхоличан дах пролећа се врти око мене у вихору лаког ветра .

Пут преко моста је слободан , нигде никога . 

Река тече својим устаљеним током према мору или океану , нисам сигуран . 

Срце је испуњено сећањима , разум одбија да се суочи са тамом . Празнина свуда , и у мени и око мене . Гледам далеке светлости у ноћи , као свитци се осликавају у води црној као мастило .

Укус дувана ми је у устима , плућа пуна пролећа и катрана , осећај умора , осећај пораза .

Супермасивна црна рупа прождире звезду 

На крају моста нема друге обале , само обриси стварности . Немогуће је проникнути где се налазим . 

То место непостоји , ум одбија да га уобличи , без форме и обриса ово место је непостојеће и ја ту где јесам немам смисла ни сврхе . Сада се чак и мост изгубио у тами ноћи .

Ту сам где јесам на непостојећој обали , на страни која то није , не месместу кога нема , у стварности коју одбијам да препознам ! Упијам у моју растакајућу душу непостојање и бесмисао , урушавам се у самог себе , сам сам себи претежак . Нека горопадна сила сабија моју срж , уништава задњи трун бића , сабијен сам у самога себе , осталао је зрно , микрон, атом  горког пролазног себе , немогу више ...

Град се буди , бука машина и не хармоничних звукова пуни уши , сунце пролази у зраковима кроз завесе замрачене собе .