Још једном

Још једном ми меланхолија прождире изнутрицу.
Ноћ , мрак. Улична светла се губе у ноћи метрополе.
Chromatics кажу да је живот сећање а смрт само могућност. Јездим  кроз паришку ноћ.
Клошари, радници који се враћају са посла. Браон боје коже, роб био, роб остао.
А ово парче месишта упаковано у пристојну боју коже. Дели исповести.
Која патетика, Беда.
Ја бедан у својој жељи да оставим нешто иза себе, они бедни јер су такви рођени.

Свако ће на своју страну, свако ће сићи на својој станици.  Свако ће тешким ходом кренути ка својим келијама, неко у нади да ће шјутра боље бит. Неко без наде.
Свет ће бити исти сутра, и људи такођер.
Или је све ово варка?

Трен

Овај трен је већ нестао. Овакав какав је овога момента се неће више никад  неће поновити.
Једног дана када се пластика буде расточила, кад се сервери буду угасили у вечности ће и ова слика избледети и нестати.
thanks to Choir of young belivers

Течно ткиво

Док седим на месту без покрета.
Снага инерције ме друма с времена на време.
Машина је у покрету, ја само таласам уз машину.

Гледам гробље док машина бежи од вечног паркинга.
Гости у ракама се надимају, гасови пуне лешину.
Гласна експлозја, је већ уништила грудни кош, толико пута милован.

Кожа је почела да се слива низ ткива која прелазе у течну смесу.
Мирис ружа два метра изнад није исти ко овај у вечитој гарсоњери, без тоалета.

Око мене је пролеће.
У гарсоњеру стижу црви да очисте кости.
Птичице певају са грана.
Очи су напустиле дупље и као пихтије гмижу ка дрвеном поду гарсоњере.

Пролеће је само на површини.
Удишем ваздух мојим моћним
мушким грудима.
Гледам пролећем обојен град.
Ветар милу је кожу, цело тело је у ужитку природе која се буди.

А гарсоњера на моје име је усељива...

Велико хвала умјетницима Burial, James Blake, How to destroy A., који су ми свирили на увце док сам шкрабао.