Son of the motherboard

 Apokaliptichna vizija sjebe samoga

Реч је битна. Реч је "насушна".  Само неће никако напоље.
За вукла се у муљ сећања и у мраку ужива. Понекад помислим да је ска пала.
Не жели изаћи, а немам снаге ни храбрости да је исчупам.
Ћутим и чекам...

Шапутање

Живим, још један дан се диже. Снег тихо пада, као паперије.
Притајено, јутро, се помаља кроз прозоре. Црвенкаста светлост уличне расвете.
Срце ми је испуњено тајнама. Преко дана љубављу, мржњом, али овако док ноћ траје тајне луњају кроз, коморе, аорте .
Узбуркане крвљу која долази и одлази, као плима и осека.
Често се тајне увуку у крвоток, и страховитом брзином узбуркају разум.
Вратим се на трен у мирис прошлости. Око мене мртви крену да ћаскају. Понеки врисне и потпрети.
Није ме страх, одавно ме не плаше мртви, само су напорни и истрајни у посетама. Као да сам у обавези да са њима јутра проводим.
Јер сам дошао до оног трена где живи и мртви су подједнако присутни.
Реално гледано преживео сам пола живота, у најбољем случају ћу ушићарити 65-70 банки. Улазим у онај део постојања где нема никакве сигурности. Мање снаге за борбу.
Недостатак идеализма. Сувише знања.
Премало смисла у свом том знању.

Само снег тихо пада. И мртви ми шапућу тајне на увце.

Захваљујем се британским складбеницима , уметницима Atoms for a peace на неопходној подршци.