Kakva luda vožnja

Kako opisati dan u Lamouri . Selo je na predivnom mestu u jednoj kotlini. Na kilometre okolo  postoji par sličnih sela ali ovo je mojima i meni naj lepše  selo u celom jurskom  masivu .

U ovo doba godine dani su kratki ali ispunjeni. Sa klincima nema odmora dok traje odmor.
Ma ne , lupetam  super  nam je  ,kafeni š e se  do kasno onda sankanje do jedan posle na ručak  . U tom momentu  se i muter  Pavlović  vraća  sa jutarnjeg nordijskog  skijanja.
U našem malom pl domu đeca crtaju pater  kuha  sve u svemu cool  atmosfera.

A onda pater Pavlović  navlači  sportske  hlače  i kreće u sportske  pobede nad jurskim masivom .
Atletski građen , sa genetskom ljubavlju  prema sportu kreće u akciju .

Naravno svi znate  da su ovo lupetanja , da sam prohodao sa  14 god i da jedino znam  dobro da plivam (možda bolje  nego što hodam).

Ali ovo nordijsko skijanje  je  strašno čudan  osećaj . Prvih par godina sam se krio od drage da me ne bi vukla po kilometarskim pistama . Pogotovo  što nordijsko skijanje  je sport izdržljivosti  i fizičke  kondicije ,čega ja  naravno imam  na  pretek;-).
Trebalo mi je pet  godina da zavolim ovaj mazohistički sport ali evo danas sam prešao na skijama  14 km a sutra planiram isti poduhvat .

Pitate se zašto ? Zato  što na skijama nema stresa samo dobar playlist spremljen  dan pred polazak( danas su to bili Buzzcocks . Joy  Division . Misfits . Soap & skin . Choir of young belivers ) i užitak ,u ljepotama ,bojama ...

Probajte , navući ćete se sigurno.

Ljubi vas  škrabalo .

Nova godina New year Nouvelle année

Sve najbolje u 2013 mojim  najdraži drugovima. Želi da vam nova godina bude ispunjena ljubavlju , zdravljem , i naravno pare nijesu na odmet .
Voli  vas  vaš  škrabalo .
Ovi divni pejzaži su moj poklon za sve verne čitaoce  koji su  uglavnom,većinom  prijatelji .
Joyeuse  nouvelle année pour  ts  qu'ont  survécu fin de monde. Ne vous découragent  pas prochain est pour  2014! Bisous  et amour
Happy  new year . All  thé best .

Još jedan dan u raju

Predivni  pejzaži me prate u stopu . Iste staze kojima  sam hiljade puta skijao , nikad nisu  iste.
Svaki put nebo je plavlje , oblaci  sivlji ili belji . Svaki put vazduh puni pluća  planinskim duhom mira i čistine.
U ušima  mi pevaju ratm , antony &jonsons  , alt j . Super osećaj slobode.
I užitka !

PS: Jutros nežna oluja . Prava zima.

Noć

Đavo , dali ide rano na spavanje . Ja nikako ne mogu . Noć je duga ,život  kratak .
Ko će mu ga  znati kakvo će dan biti sutra? Možda i poslednji .
Što  bi rekao đavo  u "Majstoru i margariti " :Problem je tome da je čovek  često iznenada  smrtan !".
Ali eto to je sve što vam mogu ispričati večeras , tiha melanholija  nedelje .
Dobri snovi dragi čitaoci.

Snijeg

Jutro je u belom. Ja pijem kahvu koja je cherna. Napolju i dalje snjezi. Panicni strah me hvata od chinjenice da moram ic radit. Jer pretpostavjam da su nashi putari zestoko iznenadjeni ovom atmosfetskom pojavom.
Barem ce moja 2:-) patuljka biti presrecna.
Do sledeceg pisanja . Naravno ako ne ostanem zavejan u tramvaju.

She's Lost Control

Окренуо сам главу ка њој . Без икакве најаве смрт је дошла по Њешку . Беспомоћно сам гледао лице ове младе жене како умире у трзајима мозга где електрична пражњења , разбијају сав логички склоп, уништавају стварност .

Лице се испразнило од боја , бледо жута боја је покрила лице иначе шеретски насмејане ученице . Трзаји , мишићна укоченост , смрт , очи испражњене од живота , тело у трзајима.
Смрт, кратка , за мене као посматрача али ко зна колико дуга за Њешку . Док је нежно држим у рукама примећујем да је се упишала , жестоко , њене плаве тексас панталоне су постале тамно плаве .

У рукама сам држао умирућу  девојку, пожелео сам заплакати али због присуства осталих ученика мог специјалног одељења заџао сам умерено забринуто професионално лице .

Језива фасцинација ове смрти уживо ме прати цело поподне , немогу се ослободити мртвог лица и очију. А смрт и епилепсију сам видео небројено пута (поготову епилепсију ).
Васкрснуће Њешке је било релативно кратко као и њена смрт . Вратила се у овај гадни свет , исцрпљена  и испијена непостојањем .
Још увек сам је држао у рукама , рекла ми је да неможе да хода , чекали смо заједно моју шефовицу да  дојде прометалом .
Питам се и сада како ли је живети сваки дан у ишчекивању , или знању да смерт може да бане на пар секунди , и да оде , и тако цео живот , све док једног дана ...
Како је бити родитељ детета које умире безброј пута , и васкрсава као да ничега није било (осим колосалног умора ). Како живети , без страха да следећи пут није онај фатални , прави , судбоносни?

Confusion in her eyes that says it all.
She's lost control.
And she's clinging to the nearest passer by,
She's lost control.
And she gave away the secrets of her past,
And said I've lost control again,
And of a voice that told her when and where to act,
She said I've lost control again.

And she turned around and took me by the hand
And said I've lost control again.
And how I'll never know just why or understand
She said I've lost control again.
And she screamed out kicking on her side
And said I've lost control again.
And seized up on the floor, I thought she'd die.
She said I've lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
She's lost control again.
She's lost control.

Well I had to phone her friend to state my case,
And say she's lost control again.
And she showed up all the errors and mistakes,
And said I've lost control again.
But she expressed herself in many different ways,
Until she lost control again.
And walked upon the edge of no escape,
And laughed I've lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
She's lost control again.
She's lost control.

I could live a little better with the myths and the lies,
When the darkness broke in, I just broke down and cried.
I could live a little in a wider line,
When the change is gone, when the urge is gone,
To lose control. When here we come.

 

Захваљујем се на сарадњи рахметли Јан Куртису и  ВИС Godspeed !You black emperror

Бол

Дивна инерција . Магична непокретност . Усмереност ка ничему , а поред свега тога савршено свестан пролазности , света . Себе самог.
Само бог , наранџасте боје воли своје поданике . Само он се њима брине . О богомољцима највише брине . Брани их од браон бога који је неописиво зао  и бескарајно тужан што није наранџаст!
О мени се ни један бог не брине , ма које боје био . Све то пролази мимо мене у сливу као бујици после  кише .
 Сене , празни погледи, непрегледна бујица лица .
Не занам дали ми је лепо или лоше , немогу да разлучим , ни  шта ми је ни чему све ово . Понекад ме само тихи дечији осмех подсети где се налази прави свет , али лако одлутам .

Често сам у тами , седим чекам ђавола , да потпишемо уговор . Мојом крвљу , наравно!
Само ми једно уверење од њега треба , ништа не сме мојима да се деси зло . Моја душа је на вашем располагању .
Њега нема , неће , не инересује га уговор са бедником , он се интересује за озбиљне људе ...

Покушавам да разумем али су речи све компликованије и теже . Некада су имале онај први једноставни смисао . Данас више није тако , тешке су и препуне садражаја да их је невероватно тешко све сместити у у једну хемисферу , зарђалог мозга . А ја их желим и тражим. Неке су на српском , неке на француском , неке немају националну садржину . На неке не могу да мислим јер ми   секу кожу као старим жилетом  и крварим из танких и уских рана , линија  , ,форми  облика . Као кад шуљеви  пукну , али од претешких речи које су закрчиле пролаз као тромб .
Па из  се  све сакривене речи слију низ гузицу ,пуне крви и , гована јер се ту те материје мешају .

А све то јер не знам   како да ишчупам ону бол из себе .  Бол која заузима толико места   да чак нема више простора  ни за мене самог . Бол ме прождире , а за сада нема лека мојој бољци .

 Треба посећи све шуме , један товар мушких глава , и курчева . У ствари више товара, конвој шлепера пуних курчева и мушких  глава .Ми смо стока , мушка стока  , олош  и шљам , гадови , неиживљене , латентне   педерчине . Убеђени у своју супериорност и наше природно право на власт ,  доминацију насиље .

, Патим не кријем .  Ужасно  патим . Дали сам крив не знам ни сам . Дали је  вечна, патња  , не знам .
Ноћ кажу носи савет , ова моја носи  само кошмаре .А ујутру ми се јебе за савете .

Ујутро је једино дивно стање , божанствени осећај испуњености . Када се два патуљка појаве у кухињи и крену да извољевају . Када видим очи и лице оне која ми је донела на свет једину праву и истиниту љубав  . Ону која је отелотворила нашу вечну и непролазну љубав .





Све остало је празнина ....