Окренуо сам главу ка њој . Без икакве најаве смрт је дошла по Њешку . Беспомоћно сам гледао лице ове младе жене како умире у трзајима мозга где електрична пражњења , разбијају сав логички склоп, уништавају стварност .
Лице се испразнило од боја , бледо жута боја је покрила лице иначе шеретски насмејане ученице . Трзаји , мишићна укоченост , смрт , очи испражњене од живота , тело у трзајима.
Смрт, кратка , за мене као посматрача али ко зна колико дуга за Њешку . Док је нежно држим у рукама примећујем да је се упишала , жестоко , њене плаве тексас панталоне су постале тамно плаве .
У рукама сам држао умирућу девојку, пожелео сам заплакати али због присуства осталих ученика мог специјалног одељења заџао сам умерено забринуто професионално лице .
Језива фасцинација ове смрти уживо ме прати цело поподне , немогу се ослободити мртвог лица и очију. А смрт и епилепсију сам видео небројено пута (поготову епилепсију ).
Васкрснуће Њешке је било релативно кратко као и њена смрт . Вратила се у овај гадни свет , исцрпљена и испијена непостојањем .
Још увек сам је држао у рукама , рекла ми је да неможе да хода , чекали смо заједно моју шефовицу да дојде прометалом .
Питам се и сада како ли је живети сваки дан у ишчекивању , или знању да смерт може да бане на пар секунди , и да оде , и тако цео живот , све док једног дана ...
Како је бити родитељ детета које умире безброј пута , и васкрсава као да ничега није било (осим колосалног умора ). Како живети , без страха да следећи пут није онај фатални , прави , судбоносни?
Confusion in her eyes that says it all.
She's lost control.
And she's clinging to the nearest passer by,
She's lost control.
And she gave away the secrets of her past,
And said I've lost control again,
And of a voice that told her when and where to act,
She said I've lost control again.
And she turned around and took me by the hand
And said I've lost control again.
And how I'll never know just why or understand
She said I've lost control again.
And she screamed out kicking on her side
And said I've lost control again.
And seized up on the floor, I thought she'd die.
She said I've lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
Well I had to phone her friend to state my case,
And say she's lost control again.
And she showed up all the errors and mistakes,
And said I've lost control again.
But she expressed herself in many different ways,
Until she lost control again.
And walked upon the edge of no escape,
And laughed I've lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
I could live a little better with the myths and the lies,
When the darkness broke in, I just broke down and cried.
I could live a little in a wider line,
When the change is gone, when the urge is gone,
To lose control. When here we come.
Лице се испразнило од боја , бледо жута боја је покрила лице иначе шеретски насмејане ученице . Трзаји , мишићна укоченост , смрт , очи испражњене од живота , тело у трзајима.
Смрт, кратка , за мене као посматрача али ко зна колико дуга за Њешку . Док је нежно држим у рукама примећујем да је се упишала , жестоко , њене плаве тексас панталоне су постале тамно плаве .
У рукама сам држао умирућу девојку, пожелео сам заплакати али због присуства осталих ученика мог специјалног одељења заџао сам умерено забринуто професионално лице .
Језива фасцинација ове смрти уживо ме прати цело поподне , немогу се ослободити мртвог лица и очију. А смрт и епилепсију сам видео небројено пута (поготову епилепсију ).
Васкрснуће Њешке је било релативно кратко као и њена смрт . Вратила се у овај гадни свет , исцрпљена и испијена непостојањем .
Још увек сам је држао у рукама , рекла ми је да неможе да хода , чекали смо заједно моју шефовицу да дојде прометалом .
Питам се и сада како ли је живети сваки дан у ишчекивању , или знању да смерт може да бане на пар секунди , и да оде , и тако цео живот , све док једног дана ...
Како је бити родитељ детета које умире безброј пута , и васкрсава као да ничега није било (осим колосалног умора ). Како живети , без страха да следећи пут није онај фатални , прави , судбоносни?
Confusion in her eyes that says it all.
She's lost control.
And she's clinging to the nearest passer by,
She's lost control.
And she gave away the secrets of her past,
And said I've lost control again,
And of a voice that told her when and where to act,
She said I've lost control again.
And she turned around and took me by the hand
And said I've lost control again.
And how I'll never know just why or understand
She said I've lost control again.
And she screamed out kicking on her side
And said I've lost control again.
And seized up on the floor, I thought she'd die.
She said I've lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
Well I had to phone her friend to state my case,
And say she's lost control again.
And she showed up all the errors and mistakes,
And said I've lost control again.
But she expressed herself in many different ways,
Until she lost control again.
And walked upon the edge of no escape,
And laughed I've lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
She's lost control again.
She's lost control.
I could live a little better with the myths and the lies,
When the darkness broke in, I just broke down and cried.
I could live a little in a wider line,
When the change is gone, when the urge is gone,
To lose control. When here we come.
Захваљујем се на сарадњи рахметли Јан Куртису и ВИС Godspeed !You black emperror
Нема коментара:
Постави коментар