Асфалт је врео испод стопала , јулско суче пржи . Враћам се пешака с'очаге , небо је плаво без и једног јединог облачка . На ногама јефтине папуче пијачарке , имам утисак да се топе од врелине асфалта . Сувише је народа на језеру , заудара на мокраћу и јефтине пљескавице , нема места где да се нога спусти , акамоли пешкир .
Пролазим поред печењаре и кафане од које ме је прилично увек било страх , незнам што, али ето има места која нас понекад доводе у не објашњива стања . Од овог места ме је увек било страх , уствари можда баш зато што никад нисам ушао унутра него сам само могао увек замишљати како је и кога има унутра. По неки аутомобил протутњи поред мене , смрад ауспуха ме запухне и ауто нестане у даљини веома брзо . Кола нема пуно задњих пар месеци. Несташице горива су толике да људи се возе колима само кад је преко потребно . У трећој године задње деценије двадесетог века , воловска запрега ће највјеројатније постати најпопуларније превозно средство у heavenly сорабији.
Пењем се према надвожњаку , испод мене су шине , колосеци , рупеџање и одвалине асфалта су свида по чести и по тротоару . И ова крња и офрљана земља је таква пуна рупа и одвалина . И ја се одсећам тако , одваљен, разлупан и пре свега знојав и жедан . У џепу ми неким пар милијарди динарјева што је отприлике довољно за флашу пиве и кесицу грисина у INEX -у ако уопште ичега има тамо .
Ове године број само уморања у беееограду је порастао , специјално код умировљеника . У недостатку прехрамбрених производа и потрошаке корпе умировљеници су одлучили да се окаче на конопац , да изврше дифузију сопствене крви или војни умировљеници једноставно да се нагутају војног олова из службеног оружја . Mање храбри су се окренули бесплатним уличним мензама званим "контењериии"(службени вроочански изговор"). У болницама нема лијекова , људи крепају у хитним службама , за операције се мора донети сопствени материјал (игле , конач, скалпели, тубе ) и наравно харч за кримосе у белом ...
Некако је згодно што сам млад и што још нијесам предвидео умирати јербо да је тако моро би озбиљно да се потрудим да се то деси што брже и безболније . Ако се неко бедан допадне болнице , весељу никад крај , само недостаје још да медицинско особље рока пацијенте ...
Улазим у ужасно ружну и празну радњу , нигде ничега . Снајка седи иза касе , оне знате , са дугмићи и ручицом коју окрећеш , рачуни се нештампају већ 3 године скоро нигде . Снајка је реликвија прошлих дана , музејски примерак задригле женетине , прерано остареле и недовољно вољене , до подне мрзи цео свет а од подне мрзи саму себе . Некада , не тако давно , је била јебозовна , прва звезда на сеоским игранкама , поселима , све дике су вириле у деколте и тражиле прилику да штипну за гуз, али само је он за њу биа битан . Рецимо да се звао Миленко , био леп ко "слика" , мишићав , коса залижана на "прородно", чачкалица међу зуби', курац до колена , посједовао је ту ноћ , није било лоше .Пар мјесеци касније снаја више није морала да купује улошке , због фамилије а и да народ не прича , Миленко је био притешњен и свадба је била баш онако како треба , весело и народски 250 званица под шатру ,певаљка најбоља од Уба па на овамо све до Ћелија ...
Почео је да је маштрачи већ трећи дан , ноћу да ташта и таст не чују . све онако шамарима и по неки ударац песницом у потиљак . Али доброг срца никад није ударао у трбух који је је почео да се надима . Добра душа . Кад је снаји избио први зуб , добра већина је иструнула од каријеса . Прво дијете , друго , после дијафрагма , Миле ме више није походио ноћу , нико више ме није походио ноћу осим таста по некад али онако с'леђа без смисла и уживања .
Кад су деца кренула у први разред , таст јој је пријатељски средио посо' у најбољој фирми у срезу. И ето овог усраног врелог дана седи иза касе , усмрдела и задригла гледа ме и чека моје милијарде.
Излазим са мојим ладним пивом и кешицом сувих штапића . Силазим ка железничком колодвору , врелина се лагано смирује , дан се приближава крају . Колодвор је уствари ружна стара жута кућерина , полунапуштена , има један шалтер , једна чекаоница у којој нема никога . Маéло ниже уз пругу су складишта у којуима ничега нема већ вековима . Испред хангара бетонски перо , као теража која иде уз зграду . Ништа лепше него сјест ту и посматрати залазак сунца . Понекад ноћу се довучемо овде као банда пацова са пивом , вутром и лијепим расположењем и банчимо до раних јутарњих часова . Тијеком ових топлих љетњих ноћи , све је могуће живети до даске , до ивице разума , пити и пушити до бесвести . све до оних граница где ум постаје екстра луцидан , где нам се све чини јасно и чисто као на сунцу . А у ствари дух је уљуљкан у чист хаос . Ноћ се завршава повраћањем , падањем ; урлањем на звезде , ћопањем до куће уз обавезно стајање код шипћеве пекаре одакле врели лебац мирише на стотине метара около. Врело тесто пуни измучни желудац , врели кревет , знојави снови све до два три сата поподне ...
Али сада седим ту , сам ноге више са платоформе . Мир , возова нема , нигде не иду , ништа не миче . Осећа се мирис асфалта , усијаног челика са шина и отужни мирис Очаге са моје коже . Снове ме носе далеко , снови младости снаге , наде , снови који покошувају да ме ослободе кошмара у којима се налазим сваки дан . Покушавам да се ослободим ове коже у којој сам , у којој сам се родио на коју салм се навикао у којој сам добро и лоше . И з које је тешко се измилети , јер нијесам змија нити било који рептил. Ближи сам свињској сорти братској свињској сорти . Зато лочем ово усрано пиво и некао у дубини мога бића осећам здовољство неко меко , дивно , самоуништавајуће задовољство. У вихору мисли све се меша и овај дан и прошли дани , једино будућност не могу да назрем . Као да је сакривена иза тамних вилајета , хиљаде тамних предосећаја . Само садашњи тренутак је тренутак спокоја . Све остало је страх и мрак испуњен гласовима таме и безнађа . Цео свет је пун снајки и Милета ... По неки светли облик се појави на хоризонту , али сувише брзо нестане и угаси се у мраку .
За сада само уживам у овом савршеном трену испуњеном бесмислом и без сврхом . Гледам хоризонт далек и крваво црвен . Ноћ се спушта , неизбежно.
Захваљујем се на сардњи ВИС : My Dying Bride, New Order, EKV, Димитрије Шостакович "Опус 110" фали ви и дабогда да вам мајке само мушку дјецу рађале ...
Нема коментара:
Постави коментар