Како се измигољити по овој зими ? На Блахи у дому топло, онако како само може бити у дому испуњеном људским дахом и дуванским димом. Велика фуруна у дневном боравку обложена зеленим керамичким плочицама греје 11 душа .
Свако је је уљуљкан у своје мисли . Иако су нам дани више испуњени бригом , како наставити овај полуживот у збегу , некао топлина овог полу-дома нам даје наду да ћемо барем зиму преживети на топлом и сигурном мјесту . Напoљу је пао мрак прије преко два сата . На телевизији као и обично врти се спотови на МТВ ју , нико то не слуша али тв је мање више још један чалан овог гига домаћинства.
По некад се лагано затресе под кад транвај или метро протутње поред и испод зграде. Угодно ми је гледат кроз пенџер , сви магјари хреле у карачоњи куповине , улице су закрчене аутомобилима , аутобусима. Божићни украси и уулична расвета даје неки топли тон овом бучном делу града . Уљуљкан сам у у овај пештански сан ; гледам као хипнотисан циркус испод прозора. Неко мило задовољство ми пину дух , радост је на нашим лицима . Некако је лакше кад смо заједно иако неможемо више да се смислимо , и сваки слободни тренутак је добар да се пљује на "ближњег-а).
А у овом стану смо стварно ближњи , толико ближњи да сваки прдеж изазива ланчану реакцију , надовезивања гасне реакције...
Ништа то није битно , лагани "божићни " ентузијазам је на лицима , ето ту смо где смо лијепо нам је вечераске , за зајутра ће да видимо .... зајутра.
Сисина П, спрема свој надалеко чувени скромни лалински омлет са 18 јаја , четири и по' кила шунке и 12 кг шампињона . Све то испржено о 18 дл уља . У уској кухињи нема места за више од 3 особе , Четврта може да виши на вратима кухиње. Док сисина кутлачом меша свој микро омлет , Кокан и Брахимир духане уз звуке радија . Црногорац с'времена на време пухне на длан, нервни тикови су све учесталији код друга брђанина .
Из угла провирује брадато лице , гледа Сишину и каже : "Напредује омлат ?" , Сисина нехајно одмахне главом и својим лаганим Панчевским акцентом одбруси : "Омлат ти у главу , ош ти мало ?
У углу наспрам вуруне пољски креват крагујевачког мађара . Човек је феномен живи са нама , из КГ а је , унгаршикок подрејетла је али не бесерла мађаронски уопште , чак и лагани паприпарски акценат носи у тихом гласићу . Лежи упола преминуо на свом пољском лежају , по некад само одскочи као лопта о зид и нестане на пар сати , негде одлута , највјеројатније на аутобушни колодвор да покупи потрепштине из домовине . Мислим да смо ми једине избеглице које примају пакете из земље из које су побебегли , од породица које су у још већим говнима него ми сами . Али заборавимо тај незгодни детаљ и вартимо се у топли дом на Тргу Блаха Лујза . Јанчи је рекодер у не покретности , може данима да остане заробљен испод ћебади , пуши , пије , онананише , пишки , каки и све то у пољском кревету . По некад у пролазу подвикнемо еј угарин жив ли си? А он само промрда и са својим птичијим погледом те одмери и утоне поново у дубоку хибернацију .
Ја седим испред тв а и пушим Хеликон . Дим се пење ка плафону, гледам форме и облике који ефемерно и лење нестају . Моје мисли су као тај дим несталне , ефемерне, али пуне форми и облика које желим да им дам, желим да се тај духовни дим претвори у бели чисти облак на плавом зимском небу пеште . Спокој и мир владају у мени , бука около као да ме уљуљкује у неки диван сан . Може бити и горе , кажем сам себи. До скоро сам увек говорио :"Кад год помислим да горе не може бити изненадим се јер је је сутредан још горе и теже ." Данас сам неутралан , скоро срећан . Без игде ичега , без пара , без сигурног крова над главом , без будућности нека врсте нирване . Тотално неповезан са стварним светом , без страсти , без љубави , само садшњи тренутак , само овај моменат пуне небитне , празне и одлучујуће важности . Јер иако је небитан и бескрајно кратак , само сад овог момента постојим и живим само сам сад у овом тренутку сам присутан и стваран . Можда ноћас пре него што утонем у сан већ неће бити тако ....
Брана и Коки улазе у дневну собу , починњу преговори шта ћемо вјечерас ? Куда? Камо? Одговор је кратак али предвидљив ... идемо у City .Што да не , ионако углавном висимо у тој рупи знамо све њушке тамо . Уз буку Бритни Спирс се спријемамо за изилизак , свако у свом углу нешто снева и спрема . Чека се на ред за купатило и клоњу . Синиша је поручкао мини омлатић и сада као бијели међед преде на кревету . Фамилија Б је у својим одајама са малољетно дијете , тата брада вежба гитару . Ја и даље вршим унутарњу самозадовољавајућу инспекцију и уживам у полусну.Звоно транваја поромети мој будни сан , и одмах потом утонем у вртлог безбрижног бивствовања .
Челична излазна капија на нашем улажу се полагано затвара иза нас. У десном углу два африканца продају ђинђуве , већ смо се увелико навикли на та насмејана чоколада лица . По цијели божији дан се мрзну ту на нашем улазу. Али ето они барем нешто диринче док ми све онако поносно балкански одбијамо сваку могућност физичке активности назване рад .
Ми смо политичке избеглице , рефужници, интелектуалци у егзилу није мотика за нас !
Ваздух је леден , мраз стеже челичне канџе око пеште , прија и буди ледени val који пада на нас . Заврћемо кут и улетјемо у Харсфа улицу која је прилично мрачна са десне стране неки ноћни клуб преко пута прљво сива гаража , смрди на мокраћу и фекалије . Настављамо кроз дохањи улицу све до трга Алмаши гди је биртија укопана испод тла . На тргу је стари раздрдани парк , поред дискаћ и драгстор отворен цијелу ноћ , уствари никад није затворен кад мало боље размислим . Силазимо у City пивницу , јак мирис пива , вина , зноја запухњује . Пивница је пуна ко око . Газда парла инглишки и пар угара које знамо унутар институције , уствари прије
свега знамо сојке.
Пива за пивом се ниже , дух се замагљује , оним пријатним велом пијанства. Магична омамљеност духа , развежани језици лупетају и мудрују уздуж и нашироко . Неке фразе су тупаве и блентаве док су друге пуне смисла и тежине . Свет осцилира око тих лежишта блентавости и мудрости , код нас сораба у егзилу или се лупета или поетски лаже и замјава али и то је нека врсте умјетности . Код пете пиве се прелази на резерве новаца па се удара по кокавину пола кока-полавино .
Врата гроба биртије се отварају и два румена лица силазе низ степенице једно јајасто и округло финих дечијих црта лица са кратком и фином браон косом . Друго бледо али румено лице преко кога се преливају таласи густе дуге скоро златне коше . На том лицу живи нека стидљива божанска лепота , славјанско плаве дубоке очи красе ову ђевочку . Прилично висока и витка , права принцеза.
У дубини мог ишчашеног духа кажем себи што би било лијепо запросити ову госпојицу, и бит њен супруг и во вјек и вјекови аман, амаан. Али Брана ме трза из сна и каже :"Еј слушај ово ..." ништа не чујем , само то дивно лице видим , све остало се избрисало из овог подрума . Само смо ја и она у овој рупи , покривам је погледом као вуненим покривачем . Распадам се на билионе неутрина , сваки пун сна и еуфорије , срце пумпа ватру у крвни тлак , сунце је сишло у биртију и грејеме ко да је август а не децембар.
Ако вреди изашта живети онда је то овај моменат , осетио сам да ће ова ноћ бити ноћ испуњена сновима , не кошмарима . Пештанске музе љубави су се спустиле у овај смрдљиви подрум да распламсају у мојем срцу пламен страсти и заљубљености , тај најљепши отров који испуни организам за трен ока и усади се у срце као гром од које нема бола него само бескрајног ужитка . Тко си ти , румено лице плавих очију, танких усница , златне рујне косе ? Тко је ушетао у мој гроб да ме измами на солнце ?
Е кад би барем хтела пар речи са мојом бедном сеном разменити ....Али сан зимске ноћи остаје сан . Ја сам оно што јесам само сада , непостојим после ...
За Радознале :
Неколико минута касније неко ме је замолио да помогнем двема залуталим францускињама. Неко их је позвао на пиће али се никад није појавио , али ја сам ту био да их разонодим мојим пијаним енглеским.Ресто је повјест коју ће те чути неки други пут ...
За моју принцезу ....
Нема коментара:
Постави коментар