Тића

Можда барем толико дугујем блесавој животињи која ме је пратила 4 године тешког студентског не радничког живота . Животињи која је делила и добро и зло , која је дуванила и циркала са нама ноћима . Каоја је бдила над мојим рахметли бабом тијеком небројених година мог одсуства . Подсећам на бесмртне ријечи рахметли Д Павловића , који тихим и њежним баритоном изјављује захвалност госпојићи (тада) Н Бркић :"Брко ј.... ти и оца и м.... што си ми увалила ово мачиште !" Јер ваистину госпоја Костићи (тадашња Бркић ) је извршила примопредају рођенданског поклона те давне 1994.
Желим да је захвалим на свој топлини коју нам је понудила после смрти маторог и капацитет адаптатиције у веселу породицу Филиповић (којом смим срцем захваљујем) која је усвајила Тићу  и дала му дом над главом , та иста породица која јој је дозволила да умре достојанствено и окружена љубављу (што и многи људи никад не доживе ....).

Последњи поздрав Тићи и коначно ћеш да се видиш поново са твојим најбољим ортаком.


Лака ти вечност блесава мачкетино ....

   Тића Павловић 

    1994-2012

Збогом

Сива магла се слива низ прљаве тротоаре . Негде у даљини у прљавом млеку назиру се улична светла . Свет је пôкрила ова бела паперијаста авет и ништа више није исто као јуче . У влажном ваздуху осећа се мирис сагорелог угља . 
По неки усамљени пролазник наруши савршени мир бескарјно празних магловитих улица .
Носим се као мрља као нишатвило, вучем се као и ова бела маглуштина . Из светло белих бесмисла испадају сећања , хаотична , несавршена , без укусна и без мирисна али ипак немам снаге да их отерам одатле одакле су дошла .
Стојим усред бескрајне алеје липових стабала , иза мене само магла , испред мене маглуштина, редови стабала се губе у даљини, нестају у белилу. Мирис угља је овде , али одакле ли долази? Овде се више нико не греје на угаљ , тај мирис долази из неке друге магле , магле која већ одавно нестала и разишла се . А дали је ?
Гледам људе како хитају својим малим и великим пословима , сви јуре , ја стојим и гледам , немогуће ми је ни кренути у напред ни вратити се назад .
Дах ми је исецкан , на леђима терет товарне раге , страшни болови ми парају кичму.Свет по ко зна који пут губи облик и нестаје у магли , само ме понка помисао на светлост врати у овај свет живих , јер јутрос нисам ту , међу живима , нисам ни међу мртвима . Стојим на пола пута , друга половина се растаче и распада , ја стојим на ивици и покушавам се закачити прстима на  стопалима , као у цртаним филмовима . Онај терет који носим на леђима ме гура ка понору испред мене . Волео би га скинути са грбаче јер би онда било лакше се придржавати за ивицу .

                                                                               *
Савијен у твојим рукама , осећам да то нису њене . Оне су далеко од мене . Све је некако другачије . Чак и твој дах одише неким слаткастим укусом , који није њен ни мој. А где сам то ја , а где она , зашто сам тако сам, без ње без себе ? 
Иако ме он држи он није оно што осећам , он није део мене . мени треба она , треба ми она да би били једно а ње нема , сећам се да смо једно дуже време били стално заједно !
Плутао у неком блаженом стању док су гласови били тупи али присутни. Знао сам да сам ту и да је она ту , да смо заједно наизглед заувек . Било је слатко и горко , кисело и бљутаво , било је много мириса ,укуса , бескрајно много течности , али увек топло и сигурно. Веровао сам да ће тако бити заувек .
Онај дан кад ме је истерала из блаженства , било је хладно , и страх ме је покрио . Био сам гладан , тако гладан . 
Жељан оне топлоте коју сам заувек изгубио . 

                                                                            *

Волио би само се вратити у топлину и загрљај те вечне воде . Она је већ у једном облику око мене , ова магла ме покрива , гута и прождире . Обавијен сам њоме као новорођенче , као одојче у белој тканини  , само што је у овој води хладно и бескрајно празно . Нема звукова, нема укуса , нема ничека само прожимајућа језа и хмадан сан. Уснуо живот у сивом , белом ...

                                                                           *

Ноћ је тешка и врела , на пута ка новом београду лешеви на путу . Нека дечурлија је завршила каријеру баш ноћас . Смрт их је поузимала у своје бескрајно домаћинске загрљаје , толико их је стиснула да им је исцедила сав живот и сву крв из тела . 
Ротациона светла и стоп светла , црвена боја саобраћајне смрти , савршено тупав и бескрајно баналан начин нестати . А са друге стране бескрајна трагедија за неке људе који ће остати иза свега тога , да се питају , како , зашто , ко је крив , дали је могло другачије бити ?
Код мене нема тих питања , само тупаво посматрам мрље крви покривене пиљевином или песком незнам више шта се ставља у тим случајевима . као шатро да не видимо , де се не саблазнимо над сировом реалношћу смрти . 
Ја одишем и смрдим на ракијштину . 
Једини одговор на бескрајно очекивану вест је се завући се у мишију рупу и одрати се од алкохола . Знам да је јутро било бескрајно тешко , буђење , повраћање , али жељени ефекат је постигнут , нема више сензација , нема више тела ни мозга . Постао сам једна велика млитава пужина која се вуче према земљи мојих дедова . Празан , утупљен , као кад вам убризгају анестезију за зуб . Сви знамо да зубар рије по зубу , парчићи костију и зуба лете под ударима мале бушилице а вама је све једно . Само је осећај је нелагодан јер знамо да стање није природно и стварно.Бол се завукао под анестезик и чека да се извуче и удари вас  песницом у потиљак .
Такав сам и ја у овим колима гледајући смрт на путу . А путујући ка још једној смрти , немам емоција , немам визије , тугу , чак ни бол не постоји само гађење , гађење на све што представљам , шта свет око мене представља . Враћам се кући а све се урушило , стварност , ауто хита у ноћ ка невидљивој рупи у коју ћу на брзину страпати тело које ми је живот дало . Леш жене која ме је родила , моје мајке , а нема осећања , нема туге . 
какав то скот могу бити а ништа не осећати , хрлећи ка циљу да га га се што пре отарасим . 

Није вредно спомена шта је речено , знам да сам причао јер сам желео дати утисак да сам снажан и сломљен у исто време . Особе које су ме примиле на починак , са пуно пажње су ми дале где да починем , да се мало приберем од мога пређашњега пијанства . Од смрти , дали ћу се икад ослободити и одморити , то они не могу да ми пруже , не могу да ме удаље од сутрашњице , немогу поништити време које тече , неумитно ...

После пар сати сна поново сам у аутомобилу , предели хитају поред мене , ова земља иде у неком другом правцу , у контра смеру од мога , то сам одувек знао . А данас већ имам утисак да цео свет иде у контра смеру , а ја обратно , што би реко рахметли бабо !
Гробље је на брду , врућина је несносна , кажу да је звезда упекла , сваки пут кад нам сунце смета , не именујемо га него га кунемо као неку страну звезду која наш пржи као неко џиновско увећавајуће стакло . Упекла звезда  данас , ваистину .

У капели мирис суза , воска , и смрти , отужни слаткасто бљутави мирис смрти . Ковчег ми делује бескрајно мали као да су стрпали неку девојчицу од 10ак 12 година  а не жену , дебелу и снажну , онакву каква је била она .  Једноставан , анониман , бескрајно тужан . 
Сузе у очима моје сестре и њеног дечака ме више боле него мали ковчег на колицима . Нема пуно народа , луди никад нису популарни. Чак и увом народу који толико воли саране , и кукањаву нико није одлучио да изађе под звезду , да испрати луду Мицу ! Овде где је култ смрти тако популаран , овде  се крка и лоче на врелим и леденим , бљузгавим бусењима земље  који ће пар секунди касније постати део вечног станишта за несретника над којим се лоче и ждере ...А и поред изузетне културно кулинарске понуде на гробљу , нема народа , нико не воли безразумне  . Сви су заборавили дрвену жену која лежи испред мене . 
Понека суза потече , реда ради из мојих очију , више од умора и исцрпљености , него од истинске туге . 
Поп певач пева , мени смета његово уњкаво оријентално запевање , плус има неки несносни глас , говори као је раб божији нашао смирај , и остала говна . Како је душа упокојена , и остле свињарије . Мртвој дрвеној жени је све једно , а да! Излечила се се од лудила , смрт је тај невероватни балзам који је је одвојио од свести , од ума , од хаоса који је владо у њој , смрт је однела лудило , угасила све ватре , све очи ,све гласове који су је ноћима држали будну . Смрт је излечила  дрвену жену ...
Гледам како гробари , ознојени и испечени од звезде спуштају дрвену кутију у рупу  толико светлости на дан када се силази у вечу таму... А тренутака пре тога сам носио дрвену жену на леђима , полако и свечано ка рупи , поп певач је запомагао , тражећи негде у врелом ваздуху свог бога са плусића , и молећи га да се сва ова процесија пожури и да се дрвена жена стрпа што пре у рупу . Тао је лака , тако паперијаста , нисам то очекивао . 

Блумп, прва буса пада у рупа на дрвени сандук , бумп, друга , трећа , једно 10ак још и гробари ознојени крећу да затрпавају раку , плумб, плумб, звук је све тупљи само звук лопата које се гребу о камење и иловачу, шнумп, шнумп , свуш  и готово . Погребни марш овде није велелепан ни грандиозан , само  звук лопате и земље која лупа . Веча ноћ се спустила на дрвену кутију. Звезда је се угасила заувек .

Премотавам у глави , шта се стварно збило , док кркам посне сарме и цевчим млако пиво , rewind  све уназад све је исто , само што је сада део мога сећања . Сада ћу премотавати све док се и јја ту не нађем , у дрвеној кутији . Сарма није лоша , пиво је млако али сарма није лоша , подсећа ме на то да сам жив и да још има укуса и мириса око мене , зато ваљда и кркамо на гробљима да би се подсетили да смо живи , да још дишемо , једемо , серемо , још мало , јер је време страшно кратко , и пролази муњевитом брзином .
Около нема хлада , само једно мало дрво , испод њега се скупило оно људи колико жели да сачува сећање на луду Мицу . Негде иза надгробних споника назира се силуета локалног алкоса и луде , иде по гробљу у нади да ће наћи нешто да цимне . Пошто је био кевин колега по бјесовима  примао га са разумевањем у нашу малу  групу. Цима пар ракија , покојници за душу , пита има ли шта за понети , неће хране , само ћепи , да утоли тугу...

Данас сам сахранио  моју мајку 

                                                                          *

Магла је нестала као руком однета , сада сунце а не звезда сија на небу . Топла и нежна јесен нас  је почастила својим присуством . Шума је се позлатила . Ја јутрос нисам могао ући у аутобус . Нисам могао сићи са стихијом до мога моста , нисам имао снаге . Вратио сам се дома , сео на канабе и заплакао , јако , са урлицима  , са јецајима ,са слинама које су потекле из мојих ноздрва ... Нисам хтео да се зауставим , лепо је било и тешко , терет на леђима и штипајући бол кичме ми је цедио сузе из јалове душе , бол  је коначно успела да се извуче, анестезија је прошла   , туга ме је обузела .

Нисам видео њено лице , њене уснуле црте , нисам јој пристојно рекао збогом . Нисам био достојан , нисам био на висини , нисам био прави син , право дете пуно љубави . Никоме нисам тражио да отвори ковчег , од чега ме је било страх? 

Збогом мајко , болим те знам  и волим  те  знај .

Твој син 



Соундтрацк веселе саране :Godspeed you !Black emperror i бескрајно црне Соап &Скин  , спасиба  бољшој .

Милена Павловић 

Ноћ за памћење

Знате то је онај трен кад уђете у гигантску салу , пуну ко око , а светла се угасе , бука гомиле подигне ниво адреналина у крви . У том тренутку гигантски екрани хипнотичном светлошћу пробуде страст и снове у хиљадама не тако млађахних парижана . Бубњеви , гитара , семплери и велелепни глас Тома , буде урлик гомиле која се носи  кроз хорду која урла у једном гласу какав чарбни тренутак !!!!
Radiohead  је одсвирао џиновски концерт , оно што се доживљава као јединствени догађај , где је звук , слика, сценски наступ уметничко дело . Где су снови пуни музике исветлости , где младост и страст се буде уз звуке  LOTUS FLOWER . Момчадија ће у наредна два ипо сата пржити , ствари са TKOL , Кид A , ОК компа , Хаил то тиф , ништа нијесу заборавили , све су нам дали . 2 биса са по 4 ствари . Два бубњара(један је бубњар portisheada  тренутно гостује код радио глава ) ће кршити и ломити све пре спред собом тијеком скоро  два ипол сахата . Том је особа пуна предивне каризме и сценске снаге који није фалширао ни један једини пут .Уз пар чашица вотке и пар пива два сата су трајала 2 минута , нажалост све што је лијепо скупља време . Ко може нека види ово чудо. Мене су разбили и скупили у један једини универзални део. Било је дивно ,јединствено , незаборавно !

Извињавам се за слаб квалитет снимка , нажалост сам заборавио ХД камеру , тако да овај снимак има шмак боотлега, звук је верујтеми је био савршен ...

Дах

Један звук може пробудити један мирис . Мирис може донети дах који милује лице . Топлина дана  и сунца које угодно греје леђа може родити осећај зиме и мраза .
Лупа чекића и бука бушилица , тражи у дубини сећања пад моћних кугла са неба , детонација у даљини.
Чудни поглед може се претворити у претећи , невини осмех у злокобно церекање . Некада тихи  с и светли снови могу се претворити у бескрајне кошмаре .
Плаво небо се брзо покрије црним облацима и на брзину зелени крајолик претвори у каљугу , браон мочвару . Иста каљуга прекривена снегом се претвара у  бели сневни крајолик .

Све те промене се одигравају у бескрај и бесмисао . Шта год да се догоди , само се може посматрати , доживети али неможе променити . Време неумитно тече , све брже и брже , понекад пролеће као пејзаж који губи облик када се путује брзим возом .Што се више стари тако и време губи на трајности . Некада су ноћи биле без краја , дани пуни догађања и прелома и новости , трајали су у недоглед . Данас су исто тако пуни , и неизвесни , весели , тужни , досадни , узбудљиви али невероватно кратки .
Уздахни , издахни дан је већ нестао , згаснуо , и нови је почео . А већ се завршава ! ИЗ дана у дан  , из месеца у месец , из године у годину . И све то брзином која леди крв у жилама .
Дали ће већ сутра бити онај час где ће се коначно све зауставити , згаснусти , између даха и издаха , све ће стати . Заувек , заувек , да се више никад неврати ?

Caption:
Planck image of a region in the Orion Nebula
Credits:
ESA/LFI & HFI Consortia

Тражим њихове погледе  ,  њихове осмехе који су вечни и дивни као најдужи спокојни дан . Знам да су прави и искрени , неискварени и бескрајни у љубави коју нуде . Њихово присуство одржава космос у једном парчету . Њихова дечија топлина и анђеоски мирис држе сву стварност на окупу . Без њих све би се срушило и распршило у безсмисао и непостојање . Без њих би овај свет постао непрегледни низ млитавости  и празнине , крајње немогућ за постојање .
Волео би да задњи тренутци на овој бескрајно чудној планети буду испуњени њиховим смехом и  нежним гласовима . То је једина жеља коју би затражио од духа из боце да га има , од добре виле . Зајеби анђеле, светлосне тунеле , моје родитеље који ме чекају у друштви Св Петра , боли ме за брадатог бога . Хоћу да задњи тренутци овог кратког проласка кроз овај декор буду испуњени њиховим дахом и топлином .
ДА ме гледају небеско плаве очи и лако се осмехују док тонем у бескрајно и безвремено ништавило . И да у последњем даху поделим љубав са мојим плавим птичицама ...

За моје плаве птичице , О. ,Љ ., М.