Ноћ

Ноћ , треба свако да прочита ,НОЋ од Едгара Хилсенрата . Свако ко воли слово , реч , би требао , морао , прочитати ову књигу .

Едгар је рођен 1926 у Лајпцигу . У имућној јеврејској обитељи. После доласка на власт  нациста његова породица се склања у румунију . Серет  је град где ће млади Едгар провести један део детињства у правом духу штетела .
1941 је депортован у Подолск , гето . Подолск је град разрован бомбама , пренатрпан људима . Едгар ће провести рат ту у гету . Од 50 000 људи натрпаних у  гето , 10 000 ће преживети , међу њима и наш Едгар .

После рата ће овај блесави брка , живети у Израелу , Америци , и на крају поново у Њемачкој (наставља да пише на немачком ). Роман "Ноћ " ће писати скоро 20 година , више пута ће га почињати , пређивати . Прва верзија има преко 1000 страна , дефинитивна верзија око 500.
Кога интересеју више како је писао дело свог живота нека  чита његово дело "Fuck America " , исповест бедног европског емигранта у NY .

По чему се "Ноћ" разликује од других дијела која третирају питање холокауста ? Пре свега по снази , искрености и невероватном смислу за црни хумор и цинизам . Већина нас  који су одрасли у 80 ама , холокауст су сцене из америчких филмова где несретни јевреји у духу солидарности , пате у камповима са злим немцима ...
Сетимо се само Шиндлера и његових доброчинстава , како је спасио јевреје , како је човек у сржи добро солидарно и надасве духовно биће . Увек спреман да помогне ближњем у муци . Европски јевреји су у холивудској митологији предсављени као савшене жртве  које и у најтежим тренутцима пате заједно и остају заједно ....
Е па код х Хилсенрата  тога нема . У  нема добрих и лоших , граница се изгубила , зло и добро немају  смисла , љубав , самилост и човечност су део несталог света , достојанство и понос су умрли .
Ранек је главна личност овог путовања кроз понор . Тијеком 500 страница живимо са овом хуљом која не преза ни од чега да би преживео . Он лута улицама овог града разрованог бомбама  у потрази за храном и склоништем , спреман је на све , и сви   су спремни на све .
Нема људскости , нема солидарности , нема наде .
У пар наврата пожелимо да поверујемо да и "Ноћи " има људскости , али свако ново поглавље убија наду , гаси свако светло.
Ова књига на савршено ефикасан начин наш учи да је човек човеку вук , и да у ситуацијама преврнутих и уништених вредности човек постаје звер (не животиња, него баш звер) спремна на све , па чак и више . Ранек (гл личност ) ће у налету ужасне глади  отети умирућој девојчици тањир супе . Ранек ће са нестрпљњем чекати смрт свога брата (болесног од тифуса ) да би му ишчупао златни зуб и заменио за пројино брашно. Ранек ће силовати умирућу девојку  пошто је сувише слаба да се одбрани ...
Свуда око њега апокалипса је генерално стање духа  , више не постоје људи , само сене и живи мртваци без икакве људскости . Само пар личности ће покушати да дају мало светлости овој ноћи али су код Едгара они представљни као лудаци , што и јесте норамално у не нормалној ситуацији ! Свако ко брине о другоме , ближњем је не свесна будала која неће преживети .
Својевремено је књига изазвала скандал међу преживелим из другог св рата јер не глорификује мучеништво , јер даје сувише негативан аспект јеврејима . За мене Едгар не говори о јеврејима (ико су у гету само јевреји) Едгар говори о човечанству , које је затворено и које нема перспективу , универзално зло и зверство је особина свих људи сатераних у ћошак .

Овај роман је његова прича , искрена мрачна и дубоко безнадежна прича о човеку који то више није . Овај роман је непходан да би се разумело зло и распадање људскости , да би се видело како је лако од  данас до сутра постати звер , или ослободити звер која чучи и свима нама (част ретким лудим изузетцима).  Можда баш због свега тога је ово највећи роман о холокаусту , јер нема немаца , нема Аушвица  , нема сточних вагона , нема добрих и лоших , нема патетичне оркестралне музике да нам дода емоцију . Само ноћ , глад , беда , глад , ноћ, и наравно смрт , свеприсутна  банална . Нико је више не примећује , лешеви су у јендецима , на улицама , свуда  нико их не дира јер су сви сувише гладни и онемоћали да би носили мртва тела . Подолск смрди на говна , пролив , тифус, глад и смрт .А немаца нигде , град је опкољен румунским квислинзима , хапсе јеврејски полицајци , као и обично добро живе богати и сналажљиви , ко може да купи сигурност и храну тај и лепо живи у Подолску ...

Ова кошмарна фреска је велелпан споменик нечовечности и зверству . Хилсенрат је написао огроман роман . Едгар је пре свега имао храбрости да сам себе погледа у огледалу и да опише оно што види . Само он и Имре Кертес* су успели написати овако сурове али истините и искрене исповести  без да наc  замајавају са стереотипима и холивудским патосом ...
У једном моменту једна од личности романа каже другој да неможе да се попне у собу где спавају друге личности романа . Тихо и сасвим на увце каже :"Мене је страх , немогу се попети горе на спрат , немогу спавати у оној калакурници, смрде говна , гној ...", "Мораћемо ипак спавати тамо , нема нам другде ." одговара други...."Али горе више нема људских бића !"...


Прочитати од Едгара : Брица и нациста , Fuck  America .
И од Имреа Кертеса : Безсудбинство , Кадиш за нерођено дете . 

У рупи

У ходнику је мрак , никоме још увек не пада на памет да промени сијалицу .Смрад  из подрума  се диже према ниском приземљу . Одвратни мирис киселог купуса , угља и смећа које се гомила .
Дечак , силази опрезно низ кратке сиве степенице . Тихо пролази поред врата старих комшија који живе са десне стране излаза . Старица која живи ту са својим мужем је ратни херој , дечак је увек застрашен величином титуле , ратни херој !
А уствари то је једна мала оронула старица , са хиљаде бора изрезаних по лицу . Говори са неким развученим јужњачким нагласком . Дечак је често слушао њене ратне приче , приче из борбе , приче о глади , приче које није баш увек разумео.
Страх га је се окренути , и погледати у правцу подрума . Дечак зна да се испод степеница крије демон , црн , склупчан и режи као бесан пас . Ако погледа у правцу степеница наслутиће у мраку његове ледено сиве очи , и његову несхватљиво ружну гримасу .Дибук чучи ту и лиже крв   која се слива са прљавих зидова , крв и мокраћу и ко зна шта још друго .  Храни се злом које силази са виших спратова ка подруму .
Дечак истрчава на светлост дана у нади да га звер неће видети . Време је сиво и , свежа  јесен је стигла и паланка је прешла у  ново   годишње  доба  , које код дечака изазива  сету за топлином лета . Лето је оно доба  кад  дечак  може лако да се сакрије од света који га плаши и гуши . Лето су дани испуњени , врелим  асфалтом паланке  који пржи млала  стопала . Лето је дан   без краја , где су снови чудни испуњени врелином , оном летњом грозницом после дана проведеног на сунцу.
 То  су  дани  када је могуће се бацити у воду , загњурити главу  у воду и бити као нека морска  неман.
Али сада више тога нема , јесен је ту, кестенови су пожутели , киша је ситна и хладна . Паланка је сива и досадна , на фрижидере за сладолед су постављени оклопи , базен је испражњен и затворен , само понекад са висина града  сунце промоли њушку  и     брзо се врати одакле је дошло .
Дечак полако хода   на чудном  тротоару  иде уз зграду , све те пешачке стазе стазе он зна напамет ,  сваку плочу, свако удубљење .
Стиже иза  зграде , ту иза заробљена између  четири  зграде се налази   пољана ,    сада празна , деца су негде скривена , дечак   има  утисак као да је цео свет негде отишао , као да се свет завршио , и све сада   чека да нестане . Лаким кораком улази у шумицу , која је уствари пар стабала  четинара .
 На сред  шумице , рупа  , радници су дошли један дан и ископали рупу , сада ту зјапи празна . Дечаку делује   прилично дубока ...  Ускаче унутра , замишља да је усамљени војник на стражи , непријатеља нема на видику , изгубљен у маштању , чека да рат  почне , да коначно  стигне тај непријатељ .
Како је небо небо покривено сивим облацима , у шумици влада полутама , дечаку се чини да силуете , сене протрчавају , нестају иза ,танких  стабала .  да се   крију у крошњама грана , чује пуцкетање стабала под њиховом тежином .
Страх , њега је страх , можда мање него од крви на зиду кухиње . Тамо где је огромна скоро браон мрља . Урлик који га је пробудио предходну ноћ је био јачи него било који сан .
Има утисак овог јутра да је чуо звук крви која пршти по зиду , никад га није било страх као ноћас . Никад .
Пошто му  је  поклонио мек   и топао пољубац , отац , је истрчао из стана као да га неко јури .  Није смео да устане , као заробљен неком чудном силом , је лежао у свом топлом кревету , музика је свирала из кухиње , значи да је мајка жива . Ужас предходне ноћи ће се осликати на њеном , младом лицу . Дечак зна да ће он морати да плати цену крви на зиду од предходне ноћи , да ће мајка испразнти свој бес и немоћ на њему . Отац  мора да ради , благо њему , помисли дечак .
Леђима се наслони на зид рупетине и поче да замишља како је све онако како би требало да буде ,  весело и радосно , као у причама , као код других , као у другим породицама . Колико пута је пожелео да је неко друго , да је дете неке , замишљене породице , где нема крви на зидовима , где нема потребе за виком , за касапским ножевима .
Црви почињу да се пентрају уз ногавице кратких панталоница , глисте , разне бубе , осећање њихово миљење свуда по телу , није га страх , али не зна шта то значи , небо је још мрачније .
Духови се бесно смеју са грана , ругају се мртвом дечаку са грана . Сада већ лежи на леђима , гамад гмиже  по целом телу , са грана се чују увреде које демони шаљу један другом: "Курвештијо , кучко,  матер ти јебем , пуши курац , заклаћу те кураво ,... "  Дечак не разуме све те речи али зна да нису лепе , ни дозвољене , демони настављају своју паклену песму , чује се лепет крила ...
Уста су сада пуна црва и глиста , дечак не може да дише , смрад трулежи и иловаче му пуни душу , смех помешан са плачом који се ори између четири зграде , је неподношљив .

Трзнуо се и пробудио , дечаку је хладно , покисао је ,  највероватније заспао на стражи .
Срећом те је све био само сан .
Враћа се кући , истим  тротоаром , истим степеништем се пење ка првим вратима  на лево , смрад ходника је исти , нема демона  испод , само мрак ,сијалицу нико није заменио.

Откључава врата , улази весео у стан , који је топао , мирис  дувана , јефтиног коњака , и јутарње кафе се осећа са врата .
У кухињи разбацане ствари , неколико поломљених чаша , слика "белих бреза из вермонта" виси накриво  .
Кухиња  је празна , дечаку је мило што никог нема , што нема буке . На кухињском столу пиксле пуне пикаваца , паклице  цигарета полупразне стоје положене поред пуне пиксле .
Поред цедуљица , на њој дечак зна шта је написано .
У соби фали кофер , орман са мајчиним стварима је отворен , она је отишла , поново .

Дечак седа на канабе у кухињи , још увек срећан што се ружан сан из шумице завршио , чека да се нешто промени , јер он жели , он живи за тај дан када ће све престати , ово све је само одмор између два кошмара .  Он убеђује себе сада је све уреду , живот ће се средити , овога свега   није ни било!
У тишини , дечак гледа испред себе , она је отишла , мир ће се вратити ... Све ће бити добро .

На зиду , наспрам стола , крвава мрља , неко је покушао да је очисти , само  је размазао  на све стране , суза  се скотрљала низ дечаково лице , до усана   на које је положила сланкаст укус.




Захваљујем госпојици SOAP & SKIN  на помоћи , и инспирацији , активно је учествовала у креативном процесу .

Битка

Нотј је влазна и без облика. Ноге носе тешко тело које воња на јефтино пиво , и узасну балтик вотку. Тупа улична светла , боје су поквареног млека . Цело место заудара на заборав, на запуштеност, на непостојање. Октобарско небо , непријатељски настројено , је препуњено намрченим облацима . Свет се претворио у један мрак испуњен светлошцу белих лампиона испуњеним мртвим инсектима, само то постоји и ништа друго, та улица и ништа друго.

У измученом телу младог човека , дух је изненађујуце светао и бистар. Неко чудан мир и јасна визија постојања  , пуне сваки део свести задовољством.

Он се сутрадан неце сецати  овог дела ноци , највероватније це бити обузет гађењем, заудараце на поврацање и зној , патице са хиљаду демона који це забијати игле у његов изгризени зелудац, и сасушени мозак. Његова изба цега подсецати на бескрајне тунеле пакла . У клоњи це грлити шољу и молити космос да га упокоји , да однесе узас и гађење , а поврацаце само слајм и киселину.

Али сада је у оном блазеном стању пијанства у коме ништа није битно а све има неко поетски дубок смисао. Сва патња око њега , сав понор у који се сурвала ова напацена земља , носе неки лирски набој . У мозданим рекама неурона , електричне јегуље , пливају лакоцом кроз електролите презасицене алкохолом и шецером. Јегуље се спајају на неслуценим фреквенцијама , на најнемогуцијим местима тог младог разума , и ти спојеви изазивају тај невероватан осај савршенства  и свемогуцности.

Између два лампиона , време нема смисла , као да хода између две планине где су раздаљине огромне , време се развлачи као звакаца гума, сваки облик и дузина су могуци. У бескрају , секунде на хиљаде генијалних и саврсено уравнотезених , поетских , мисли обузимају свест младица . Он нема времена да их све смести у памцење, фиоке су пуне фасцикли пренатрпаних мислима, мирисима, сликама, поруке надсвесног мозга немају где да се укорене , све се прелива као лавабо који је пун воде , а неко је заборавио чесму.

Млади човек не зна где иде , а није му више ни битно. Битно је само да тај диван осецај бескраја траје , и да никад не престане .

Млади човек не зна где иде , а није му више ни битно. Битно је само да тај диван осецај бескраја траје , и да никад не престане .

Град се надвио над њега , као да зели да ге прогута . Та прљава паланка , воли гутати своју копилад. У својој прљавој утроби носи генерације оваквих који верују , да су попили сву памет света , који сматрају да им бескрај припада. У њеној материци црне боје , проздрана копилад се трансформишу у црне рупе од људи , у угљене скулптуре , добре само да сагоре , у кратком и бледом пламену.

У наступу срдзбе , млади човек, у трку напада контејнер који му се нашао на путу, јегуље су сада  препуне негативног електричног набоја а и доза алкохола је убила зељу за пливањем у електролитима. Мозак тоне у памрачење.

Контејнер , прљав и зарђао и смрдљив , не одговара на напад, остаје поносно на свом месту. Ништа немозе пореметити његов мир и чврстину.

Млади  во, поново јури ка сивомодсјају у мраку , ударага директно челом. Пада , као клада поред дзиновске канте са точковима. Последњи зраци свести, напуштају , младица...

Бескрајни таласи бола, гађења . Шоља заудара на поврацање. Милони љутих кака демона , једу зелудац и чупају парчице мозга.  На челу плава чворуга.

Захваљујем се вјеселој америчкој скупини  Xatur , и  Dead Can  Dance  на помоћи при жврљању ....

Izvinjavam se svim chitaocima na ovoj uzasnoj verziji neshto sam zeznuo sa wordom ....

Скице са друма I

Негде у савршено чистој и организираној Аустрији .Дан је свешкаст , али неможе да уништи наше задовољство . Како је дивно  сваког тренутка бити у покрету , одсечен од брига свакодневнице .

Стара добра зафира се одмара . Аустријска одмаралишта на аутобану су увек место где се добро забавља ,  гифт шопови су тотална лудница .

У селу Радовљица у пансиону Кунстељ , наћићете све што је потребно за једно одмориште (једна , две ноћи ). Мир, љубазност , диван поглед из соба , близину Бледа и Бохиња , сјајну словеначку клопу и вино (обавезно пробајте струкље , куване равиоле са широм мммммм ). Не заборавите да је и друг Тито болио попит коју чашицу у гостиони Кунстељ , питајте газду ;-).

Паклена прва ноћ у метрополи на Лукавици . Невероватно колико један мали град може бити бучан ! Седимо на тераси , цевчимо ладну пиву . Развлачимо причу , покушавамо дисати , зрака слабо има , зноја на претек . Ипак ми је лијепо , иако се знојим ....

Ништа се није променило, све исто као и пре , паланка остаје паланка . Једино сам изгубио лица , погледе  , гласове из мојих млађахних дана . Нестао је онај спокој и осећај припадања и сигурности . Све је исто само мог градића више нема ...

 Наставиће се ...

Цокуле пуне вруће вотке

Утапање,
то је све што се осећа током тамног путовања кроз свет "Патологија" , Захара Прилепинвамо . Роман се отвара стварним утопљеништвом  и пред крај се заједно са главном личношћу , Јегором , давимо . Покушавамо да  током 300 страница да се искобељамо из кошмара у који наш је увукао Захар .

Ова језива, а реч је сувише лака  за осећање које нас обузима читајући овај путопис из утроба пакла , прича се одиграва током првог рата у чеченији .Главна личност , упада , као члан специјалне јединице у вихор рата , у свари боље је рећи у понор рата .

Прича осцилирира   две стварности ; једне проживљене у прошлости детињство , луда младалачка љубав и   касапничке   реалности Грозног . Јегор проводи дане са другарима , борцима  у суровим условима бездушног конфликта који нема смисла али који као и сви ратови носи део добро науљене машине , нема b езе ко је упалио и зашто машину , једном кад проради она сагорева гориво и ради без престанка , савршено и наизглед заувек.
Сва остала питања  су бесмислена , зашто , ко , како зауставити , у чему је смисао . Тако и и тече радња , без моралисања и кукумавчења , у питању су млади јаки људи , престрављени  идејом  да живот не кошта ништа у тој калакурници , коју зовемо рат . Ни њихов ни чеченски , зато без трунке сажаљења  одузимају животе , а са пуно страха и жалости губе своје. Сцене  борби су опипиљиве и стварне да понекад  морамо да се уштинемо за образе да неби помислили да смо и ми у чеченији . Људско тело је храна за олово , прште лобање, мозгови , ископане очи , изрешетана тела претворена у крвави пекмез су нон стоп ту . Нема лудачких херојстава , нема милости , све је паклено стварно и  крваво.
Да   не дужим , ова књига је вајање пакла , оног што носимо у себи и оног што сејемо око нас .Овај човек , писац Прилепин Захар је велики уметник ,  његове гове речи и описи режу  као метци из АК 47, његов дар је велелепан , ко не прочита "Патологије" је пропустио новог "Фјодора" , а сад на своје радне задатке !