Цокуле пуне вруће вотке

Утапање,
то је све што се осећа током тамног путовања кроз свет "Патологија" , Захара Прилепинвамо . Роман се отвара стварним утопљеништвом  и пред крај се заједно са главном личношћу , Јегором , давимо . Покушавамо да  током 300 страница да се искобељамо из кошмара у који наш је увукао Захар .

Ова језива, а реч је сувише лака  за осећање које нас обузима читајући овај путопис из утроба пакла , прича се одиграва током првог рата у чеченији .Главна личност , упада , као члан специјалне јединице у вихор рата , у свари боље је рећи у понор рата .

Прича осцилирира   две стварности ; једне проживљене у прошлости детињство , луда младалачка љубав и   касапничке   реалности Грозног . Јегор проводи дане са другарима , борцима  у суровим условима бездушног конфликта који нема смисла али који као и сви ратови носи део добро науљене машине , нема b езе ко је упалио и зашто машину , једном кад проради она сагорева гориво и ради без престанка , савршено и наизглед заувек.
Сва остала питања  су бесмислена , зашто , ко , како зауставити , у чему је смисао . Тако и и тече радња , без моралисања и кукумавчења , у питању су млади јаки људи , престрављени  идејом  да живот не кошта ништа у тој калакурници , коју зовемо рат . Ни њихов ни чеченски , зато без трунке сажаљења  одузимају животе , а са пуно страха и жалости губе своје. Сцене  борби су опипиљиве и стварне да понекад  морамо да се уштинемо за образе да неби помислили да смо и ми у чеченији . Људско тело је храна за олово , прште лобање, мозгови , ископане очи , изрешетана тела претворена у крвави пекмез су нон стоп ту . Нема лудачких херојстава , нема милости , све је паклено стварно и  крваво.
Да   не дужим , ова књига је вајање пакла , оног што носимо у себи и оног што сејемо око нас .Овај човек , писац Прилепин Захар је велики уметник ,  његове гове речи и описи режу  као метци из АК 47, његов дар је велелепан , ко не прочита "Патологије" је пропустио новог "Фјодора" , а сад на своје радне задатке !