У ходнику је мрак , никоме још увек не пада на памет да промени сијалицу .Смрад из подрума се диже према ниском приземљу . Одвратни мирис киселог купуса , угља и смећа које се гомила .
Дечак , силази опрезно низ кратке сиве степенице . Тихо пролази поред врата старих комшија који живе са десне стране излаза . Старица која живи ту са својим мужем је ратни херој , дечак је увек застрашен величином титуле , ратни херој !
А уствари то је једна мала оронула старица , са хиљаде бора изрезаних по лицу . Говори са неким развученим јужњачким нагласком . Дечак је често слушао њене ратне приче , приче из борбе , приче о глади , приче које није баш увек разумео.
Страх га је се окренути , и погледати у правцу подрума . Дечак зна да се испод степеница крије демон , црн , склупчан и режи као бесан пас . Ако погледа у правцу степеница наслутиће у мраку његове ледено сиве очи , и његову несхватљиво ружну гримасу .Дибук чучи ту и лиже крв која се слива са прљавих зидова , крв и мокраћу и ко зна шта још друго . Храни се злом које силази са виших спратова ка подруму .
Дечак истрчава на светлост дана у нади да га звер неће видети . Време је сиво и , свежа јесен је стигла и паланка је прешла у ново годишње доба , које код дечака изазива сету за топлином лета . Лето је оно доба кад дечак може лако да се сакрије од света који га плаши и гуши . Лето су дани испуњени , врелим асфалтом паланке који пржи млала стопала . Лето је дан без краја , где су снови чудни испуњени врелином , оном летњом грозницом после дана проведеног на сунцу.
То су дани када је могуће се бацити у воду , загњурити главу у воду и бити као нека морска неман.
Али сада више тога нема , јесен је ту, кестенови су пожутели , киша је ситна и хладна . Паланка је сива и досадна , на фрижидере за сладолед су постављени оклопи , базен је испражњен и затворен , само понекад са висина града сунце промоли њушку и брзо се врати одакле је дошло .
Дечак полако хода на чудном тротоару иде уз зграду , све те пешачке стазе стазе он зна напамет , сваку плочу, свако удубљење .
Стиже иза зграде , ту иза заробљена између четири зграде се налази пољана , сада празна , деца су негде скривена , дечак има утисак као да је цео свет негде отишао , као да се свет завршио , и све сада чека да нестане . Лаким кораком улази у шумицу , која је уствари пар стабала четинара .
На сред шумице , рупа , радници су дошли један дан и ископали рупу , сада ту зјапи празна . Дечаку делује прилично дубока ... Ускаче унутра , замишља да је усамљени војник на стражи , непријатеља нема на видику , изгубљен у маштању , чека да рат почне , да коначно стигне тај непријатељ .
Како је небо небо покривено сивим облацима , у шумици влада полутама , дечаку се чини да силуете , сене протрчавају , нестају иза ,танких стабала . да се крију у крошњама грана , чује пуцкетање стабала под њиховом тежином .
Страх , њега је страх , можда мање него од крви на зиду кухиње . Тамо где је огромна скоро браон мрља . Урлик који га је пробудио предходну ноћ је био јачи него било који сан .
Има утисак овог јутра да је чуо звук крви која пршти по зиду , никад га није било страх као ноћас . Никад .
Пошто му је поклонио мек и топао пољубац , отац , је истрчао из стана као да га неко јури . Није смео да устане , као заробљен неком чудном силом , је лежао у свом топлом кревету , музика је свирала из кухиње , значи да је мајка жива . Ужас предходне ноћи ће се осликати на њеном , младом лицу . Дечак зна да ће он морати да плати цену крви на зиду од предходне ноћи , да ће мајка испразнти свој бес и немоћ на њему . Отац мора да ради , благо њему , помисли дечак .
Леђима се наслони на зид рупетине и поче да замишља како је све онако како би требало да буде , весело и радосно , као у причама , као код других , као у другим породицама . Колико пута је пожелео да је неко друго , да је дете неке , замишљене породице , где нема крви на зидовима , где нема потребе за виком , за касапским ножевима .
Црви почињу да се пентрају уз ногавице кратких панталоница , глисте , разне бубе , осећање њихово миљење свуда по телу , није га страх , али не зна шта то значи , небо је још мрачније .
Духови се бесно смеју са грана , ругају се мртвом дечаку са грана . Сада већ лежи на леђима , гамад гмиже по целом телу , са грана се чују увреде које демони шаљу један другом: "Курвештијо , кучко, матер ти јебем , пуши курац , заклаћу те кураво ,... " Дечак не разуме све те речи али зна да нису лепе , ни дозвољене , демони настављају своју паклену песму , чује се лепет крила ...
Уста су сада пуна црва и глиста , дечак не може да дише , смрад трулежи и иловаче му пуни душу , смех помешан са плачом који се ори између четири зграде , је неподношљив .
Трзнуо се и пробудио , дечаку је хладно , покисао је , највероватније заспао на стражи .
Срећом те је све био само сан .
Враћа се кући , истим тротоаром , истим степеништем се пење ка првим вратима на лево , смрад ходника је исти , нема демона испод , само мрак ,сијалицу нико није заменио.
У кухињи разбацане ствари , неколико поломљених чаша , слика "белих бреза из вермонта" виси накриво .
Кухиња је празна , дечаку је мило што никог нема , што нема буке . На кухињском столу пиксле пуне пикаваца , паклице цигарета полупразне стоје положене поред пуне пиксле .
Поред цедуљица , на њој дечак зна шта је написано .
У соби фали кофер , орман са мајчиним стварима је отворен , она је отишла , поново .
Дечак седа на канабе у кухињи , још увек срећан што се ружан сан из шумице завршио , чека да се нешто промени , јер он жели , он живи за тај дан када ће све престати , ово све је само одмор између два кошмара . Он убеђује себе сада је све уреду , живот ће се средити , овога свега није ни било!
У тишини , дечак гледа испред себе , она је отишла , мир ће се вратити ... Све ће бити добро .
На зиду , наспрам стола , крвава мрља , неко је покушао да је очисти , само је размазао на све стране , суза се скотрљала низ дечаково лице , до усана на које је положила сланкаст укус.
Захваљујем госпојици SOAP & SKIN на помоћи , и инспирацији , активно је учествовала у креативном процесу .
Нема коментара:
Постави коментар