Kad sam popio 5 unicum vetj je sve pochelo da se muti . Aj da je samo bia samo unicum nego je bilo josh svega i svachega. Ostrvo na dunavu zaudara na fenol. Vetj nedeljama uzasan smrad je prisutan danonotjno. Pushe se neke smrdljive pljuge u crvenim paketitjima. U ustima otuzan ukus duhana i fenola.
Birtija na otko je je na 5 minuta hoda od "Hotela KSI " ako se to moze nazvati hotel, kajakashki klub sa jedno 10-ak soba na prvom katu. U 3 sobe zivi par odbeglih i dobrovoljno prognanih. Zivotare dan za danam , depresivni i euforichni a to sve u istom duhu i istom trenutku.
Jutro u KSI-u uvek ochinje bukom dechurlije i sportasha koji izvlache svoje kajake i kanoe iz garaza i buchno govoretji jezik ove chudne pogranichne zemlje od kojeg nishta ili skoro nishta ne razumemo.Mi se izvlachimo iz nashih kreveta koji su na sprat ,4 kreveta u sobi. Spavamo jedan ispod drugog ili jedan iznad drugog. Na terasi resho i paklica przene kafe iz nashe dedovine , kuha se turska kahva i pushe se magyarske pljuge. Raspljava se o danu koji pochinje leche se rane od sinotj.
Sedimo na terasi i gledami lepi plavi Dunav zarzen fenolom, arsenikom, uranijom , parchicima mostova iz nebeske sorabije. On teche kao shto je i uvek tekao, i kao shto ce i uvek tetji, vishe crn nego plav . A mi ustvari i ne vidimo bash onaj veliki pravi (i plavi Dunav ) nego jedan rukavac koji se uvlachi sve do nas , do KSI-a.
Napolju je toplo i divno sunce sije na sve nas bez razlike dali smo kajkashi ili ne . Jedinna razlika izmedju njih i nas je da oni imaju neki cilj (dodushe chudno nerazumljiv za nas operisanih od sportashkih navika) a mi nikakav ni cilj ni pravac u kojem treba veslati. Sedimo i chekamo neshto da se dogodi, da iznebuha isplovi reshenje iz Dunava u zalije nas svom snagom.
Tushiranje je uvjek pravi homosexualni dozivljaj u KSI-u, mi goli kao puzevi stidljiva sa kitjama snuzdenim i potishtenim kao posle kupke u hladnom moru. Dok oko nas mishicavi "Village People"verzija centralna i jugoistochna europa se zapiraju i vecelo chavrljaju na bratskom slovachkom, poljskom i rumunskom. Atmosfera podsetja na kasarnu (kazem ja koji od kasarne nije nishta video) strah nas je od pada sapuna , a mozda i nije.Posle gay kupke vrcemo se na terasu i gledamo u prazno.
Vesti iz domovine su ohrabrujutje , posle velelpne popede nad imperijalistichkim kurvinskim nato snagama koji su nas pichkinski i kukavichki rokali sa bezbedne udaljenosti od 10 tisutje kilometrica. Zemlja se dize iz pepela i preporadje kao crveni fenix. Na tisutje novih zgrada na 100 tisyutja novih mostova rastu kao pechurke snagom i voljom nasheg divnoga puka.Prijedsednik se josh jednom pokazao na muci, svi vide da je junak. Jedino nama je ta pobeda nekako otuzna i bljutava , a najvjerojatnije svima dole na jugu.
Vetric pirka , dunav teche za sada samo nizvodno. Vreme kao da se zaustavilo na otoku . Mi blejimo u zaparni dan , sunce peche , kajkashi veslaju, melegsendvici se prze u malom kiosku KSI. Miris svinjske masti crnog luka dolaze sve do nas. Svi smo do pojasa goli u nekim kratkim pantalonama, josh uvek kahvenishemo i chekamo slijedece vijesti slobodne jevrope . Sad je stvarno sve gotovo, rat , mir i mi smo gotovi samo shto nam je josh teshko da skapiramo. Nazad nepostoji, u napred ne mozemo, sve stoji nishta ne mrda samo lishtje na lipama se vitoperi na vetru i oni veslaju.
Neki tezak osecaj beznadja me muchi, u shta sam se uvukao, postao sam beskucnik, vagabonda, apatrid bez igde ikoga. Sve shto posedujem je u mojoj crnoj torbi, para skoro i da nemam. Zanosim se snovima , i mashtam gledajuci mocnu reku, duboko sam zbunjen i zajeban od svih i svega, od faterlanda, od "demokratskog" zapada koji veoma daleko, od devojke sa kojom nemam vishe nishta zajednichko a ipak mi nedostaje. Sazaljevam samog sebe i pokushavam da se ubedim da nada postoji da je najteze iza mene .Ali nije , najteze nikad ne ostaje iza , tu je sa tobom zauvek. Samo ponekad utihne i umiri se ,da bi se ponovo proudilo kao mocna zver koja guta sve pred sobom.Tako i sada gledajuci ovaj smrdljivi rukavac , pravim se pametan i hrabar a ustvari sve u meni se lomi i raspada.Dali i moji prijatelji osecaju slichan sumrak snova ili su jachi od mene . Nemam hrabrosti da pitam da podelim setu i jezivu melanholiju koja me rastura na hiljde mikro parchitja.
B i ja prelazimo betonski most po suncu koje przi prolazimo kroz industrijsku zonu koja je vetj skapala najvjerojatnije pochetkom 90 i pametno zakljuchujemo kako komunizam nije mogao da prezivi jer narod nije hteo da radi, i da su se komunjare totalno zajebali. Duboko vjerujemo u nachela slobodnog trzista kao jedino reshenje za post kom drushtva, trla baba lan da je prodje dan. Boze koliko nam je falilo iskustva i lucidnosti u tim momentima, nekako je veselo ismeshno sa koliko smo naivnosti i maldalacke ludosti zagrizli jabuku egzila!
Stojimo ispred "Duna Plaze" trznog centra neverovatne gadosti izbljuvane od strane nekog nadrkanog arhitetke, chelik, staklo , beli mermer fontane.Niko je na mestu najvjerojatnije na mestu gde su generacije magyara gradile socijalizam u fabrikama gde su slavili chelichna jutra.
Dva vernika stoje ispred hrama trgovine i svrsavaju u svoje uske balkanske gatjice, al je lijep ovaj svijet ovde trgovina ovde cvijet. Unutra sve blista , nekim za nas orginalnim sjajem, kao i vetjina golatja mozemo samo glijedat al ne dirat. Klime rade do daske sveze je unutar, visimo u media marketu cdovi, muzichki uredjaji, usisivachi, vesh mashine, radiajtori, shrafovi, vage o o shto se unas nekad zvalo robna kutja ovde je doterano do savrshenstva . Troshite pare, uzivajte u blagodetima modernog potroshachkog drushtva. A nama lijepo, verujemo da smo deo tog sveta, kupili smo po kesicu belih semenki i flashicu CC i cooliramo kao da smo boga za muda 'uvatili. Iza svega toga je nishtavilo, dekor , jednog drushtva koje graca i pokushava da se transformishe u neshto novo. A mi ateriramo bash u momentu gde vishe nikom nije jasno gde to svijet ide. Samo mi verujemo i shtomujemo stvarnost prema nashim zeljama i snovima.
U dzepovima nam je kinta koju je drushto skupilo zajednichkim snagama u nadi da se ljudski ozdere i naloche. Da se lakshe preshaltamo u jedan bolji , lijepshi i hrabriji novi svijet sahradjen od etilena , acetona, i ko zna kojih drugih etera i alkohola. Naravno da u hramu nemozemo za te pare kupiti dovoljno alkoholaza sve . Lunjamo po odvaratno ruznom predgradju prijestonice svih magayra, zgrade sagradjene od tkzv panela, za koje neverujem da su chak od betona , mozda od stiropora i piljevine . Sve je u stanju poluraspadanja...
Nalatjemo na neki podrum pitjakoji negde na pola pute izmedju birtije i benzinske pumpe. Vino se prodaje na kanistere, ispred sede zombiji u istom stanju kao i njihovo predgradje.Pijani do smrti do bola do uzasa.
Mi presrecni, sa novcem na gomilici mozemo si priushtiti 4-5 kanistera. Na tablama na ulazu vishe razlichitih vrsti vina za koje smo shvatili da se kaze "bor", najeftinije je neko tablet vino koje se najverovatnije proizvodi u rafinerijama nafte, kao ostatk post plasticne asamblaze.
Radosni punih ruku (kanisteri u svakoj ruci) hitamo "domu". Ulazimo u sobu i dochekuje nas radistan smeh sapatnika. Reze se salama, chajne kolbaz leba i soli, i nachinjemo prvi kanister. Ako zanemarimo naftni ukus,kristalno zutu boju i kiselinu koja rastvara titanijum vino je odlichno pije se ko' voda.
Vlam, bam, bum, zum kanisteri se prazne nevjerojatnom brzinom. I nashi mozgovi se rastaju sa zdravim razumom. Jedan trenutak sam tu drugi nijesam. B se smeje , M pushe na dlan i viche: braaatttteeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!SShto je ovo dobro, huiiiii!. Mute mi se misli , neuroni se tope u acitelenu, hlorovodinicnoj kiselini i ko zna chemu josh.Pevamo , pleshemo polugoli znojavi i totalno razbijeni.
Oko devet tush sa workin class hero grupom slovackog podrejtla, na programo latentni homuseksulni hamam raspevanih soraba. Vino malo popushta i kretjemo u birtiju na otoku, koja je ustavri jedna bedna terasa i jedan povetji kiosk gde samotju i tugu utapaju radnici i kloshari iz kraja , kurave i krezave zentine vise za shankom. Slavjanska bratja iz Warshavskog pakta su vetj zestoko zagrejani.
Kad sam popio 5 unicum , sve je se iznenada pojasnilo i otkrilo u pravom svijetlu. Jebote , propade, gda sam to ja ,jer sam jedan balkanski pakao zameni drugim srednjevropskim. Ovde nema mesta za mene ni za njih, moje sapatnike. Najebali smo, nemamo kuda , nego u u onu usranu rupu na dunavu. A odatle gde dalje , kako , nesposoban sam se okrenuti sam , josh sém samo tatino dete, tatin sin navikao na sigurnost roditeljskog doma kakvog takvog ali mojeg. Sve je to gotovo, al na kraju za chim plachem i urlam na ovoj usranoj terasi, i shto me svi ovi proleterski smradovi tako gledaju, mamu vam jebem usranu, pichke, ma i vi sapatnici jebte se netrebate mi ni vi , marsh bre u pichku lepu materinu. Odo...
Kroz maglu M mi objashnjava da bi trebao da se smirim , da tje zvati policiji, ma ko ih jebe . Ko vas jebe, ja mogu i sam. Vratjam sam kroz mrak stajem da pisham. Put se vrti oko mene mrak me guta nestajem, gde idem? Ne znam , a da idem u jebeni KSI da crknem sam . Vratjam se u sobu , sve se vrti , sve se okretje neverevatnom brzinom. Povratjam u neku kesu, suze teku niz mlado tupavo lice. Zakljuchavam vrata i lezem. Chekam smrt ili razreshenje od muka u glavi milion vrisaka i urlika, milion protivvazdushnih sirena, hiljade nato bombardera razara moju svest. Majka i otac se pretvaraju u rasplamsale siluete , sve se rushi svet nestaje .
Lupa na vratima , ko je sad ? Glava me razara od bola , tablet vino mi izlazi kroz sve telesne shupljine. Nemam snage da se dignem , marh , odjebite.
Budi me uzasan bol u probavnom traktu glava je se pretvorila u pire , svaki deo lobanje boli kao da se milijardi akopuntirnih igli slislo na tjelu.Muka , smrad vonj alkohola . Svi spiju. Oh ne , ponovo sam puko shta li sam uradio. Jebem ti samog sebe , budaletino.
Jutro , mrachni pogledi, razocharenje , ljutite zamerke , spushtam glavu kao klinac koji je slagao i uvredio rodilje . Zemljo otvori se progutaj me svari i poseri... Osecam stid koji nikad prije nijesam osetia.
Zajednichka patnja nas miri, neko brzo zivot se nastavlja svojim ustaljenim tokom, nepostojece vreme neumitno teche za druge za nas je stalo, gledamo ga kako protiche dok mi stojimo nepokretni, posmatrachi. dunava koji nikada netje stati.
Fenol zaudara kao i svaki dan...
Birtija na otko je je na 5 minuta hoda od "Hotela KSI " ako se to moze nazvati hotel, kajakashki klub sa jedno 10-ak soba na prvom katu. U 3 sobe zivi par odbeglih i dobrovoljno prognanih. Zivotare dan za danam , depresivni i euforichni a to sve u istom duhu i istom trenutku.
Jutro u KSI-u uvek ochinje bukom dechurlije i sportasha koji izvlache svoje kajake i kanoe iz garaza i buchno govoretji jezik ove chudne pogranichne zemlje od kojeg nishta ili skoro nishta ne razumemo.Mi se izvlachimo iz nashih kreveta koji su na sprat ,4 kreveta u sobi. Spavamo jedan ispod drugog ili jedan iznad drugog. Na terasi resho i paklica przene kafe iz nashe dedovine , kuha se turska kahva i pushe se magyarske pljuge. Raspljava se o danu koji pochinje leche se rane od sinotj.
Sedimo na terasi i gledami lepi plavi Dunav zarzen fenolom, arsenikom, uranijom , parchicima mostova iz nebeske sorabije. On teche kao shto je i uvek tekao, i kao shto ce i uvek tetji, vishe crn nego plav . A mi ustvari i ne vidimo bash onaj veliki pravi (i plavi Dunav ) nego jedan rukavac koji se uvlachi sve do nas , do KSI-a.
Napolju je toplo i divno sunce sije na sve nas bez razlike dali smo kajkashi ili ne . Jedinna razlika izmedju njih i nas je da oni imaju neki cilj (dodushe chudno nerazumljiv za nas operisanih od sportashkih navika) a mi nikakav ni cilj ni pravac u kojem treba veslati. Sedimo i chekamo neshto da se dogodi, da iznebuha isplovi reshenje iz Dunava u zalije nas svom snagom.
Vesti iz domovine su ohrabrujutje , posle velelpne popede nad imperijalistichkim kurvinskim nato snagama koji su nas pichkinski i kukavichki rokali sa bezbedne udaljenosti od 10 tisutje kilometrica. Zemlja se dize iz pepela i preporadje kao crveni fenix. Na tisutje novih zgrada na 100 tisyutja novih mostova rastu kao pechurke snagom i voljom nasheg divnoga puka.Prijedsednik se josh jednom pokazao na muci, svi vide da je junak. Jedino nama je ta pobeda nekako otuzna i bljutava , a najvjerojatnije svima dole na jugu.
Vetric pirka , dunav teche za sada samo nizvodno. Vreme kao da se zaustavilo na otoku . Mi blejimo u zaparni dan , sunce peche , kajkashi veslaju, melegsendvici se prze u malom kiosku KSI. Miris svinjske masti crnog luka dolaze sve do nas. Svi smo do pojasa goli u nekim kratkim pantalonama, josh uvek kahvenishemo i chekamo slijedece vijesti slobodne jevrope . Sad je stvarno sve gotovo, rat , mir i mi smo gotovi samo shto nam je josh teshko da skapiramo. Nazad nepostoji, u napred ne mozemo, sve stoji nishta ne mrda samo lishtje na lipama se vitoperi na vetru i oni veslaju.
Neki tezak osecaj beznadja me muchi, u shta sam se uvukao, postao sam beskucnik, vagabonda, apatrid bez igde ikoga. Sve shto posedujem je u mojoj crnoj torbi, para skoro i da nemam. Zanosim se snovima , i mashtam gledajuci mocnu reku, duboko sam zbunjen i zajeban od svih i svega, od faterlanda, od "demokratskog" zapada koji veoma daleko, od devojke sa kojom nemam vishe nishta zajednichko a ipak mi nedostaje. Sazaljevam samog sebe i pokushavam da se ubedim da nada postoji da je najteze iza mene .Ali nije , najteze nikad ne ostaje iza , tu je sa tobom zauvek. Samo ponekad utihne i umiri se ,da bi se ponovo proudilo kao mocna zver koja guta sve pred sobom.Tako i sada gledajuci ovaj smrdljivi rukavac , pravim se pametan i hrabar a ustvari sve u meni se lomi i raspada.Dali i moji prijatelji osecaju slichan sumrak snova ili su jachi od mene . Nemam hrabrosti da pitam da podelim setu i jezivu melanholiju koja me rastura na hiljde mikro parchitja.
Stojimo ispred "Duna Plaze" trznog centra neverovatne gadosti izbljuvane od strane nekog nadrkanog arhitetke, chelik, staklo , beli mermer fontane.Niko je na mestu najvjerojatnije na mestu gde su generacije magyara gradile socijalizam u fabrikama gde su slavili chelichna jutra.
U dzepovima nam je kinta koju je drushto skupilo zajednichkim snagama u nadi da se ljudski ozdere i naloche. Da se lakshe preshaltamo u jedan bolji , lijepshi i hrabriji novi svijet sahradjen od etilena , acetona, i ko zna kojih drugih etera i alkohola. Naravno da u hramu nemozemo za te pare kupiti dovoljno alkoholaza sve . Lunjamo po odvaratno ruznom predgradju prijestonice svih magayra, zgrade sagradjene od tkzv panela, za koje neverujem da su chak od betona , mozda od stiropora i piljevine . Sve je u stanju poluraspadanja...
Nalatjemo na neki podrum pitjakoji negde na pola pute izmedju birtije i benzinske pumpe. Vino se prodaje na kanistere, ispred sede zombiji u istom stanju kao i njihovo predgradje.Pijani do smrti do bola do uzasa.
Mi presrecni, sa novcem na gomilici mozemo si priushtiti 4-5 kanistera. Na tablama na ulazu vishe razlichitih vrsti vina za koje smo shvatili da se kaze "bor", najeftinije je neko tablet vino koje se najverovatnije proizvodi u rafinerijama nafte, kao ostatk post plasticne asamblaze.
Radosni punih ruku (kanisteri u svakoj ruci) hitamo "domu". Ulazimo u sobu i dochekuje nas radistan smeh sapatnika. Reze se salama, chajne kolbaz leba i soli, i nachinjemo prvi kanister. Ako zanemarimo naftni ukus,kristalno zutu boju i kiselinu koja rastvara titanijum vino je odlichno pije se ko' voda.
Vlam, bam, bum, zum kanisteri se prazne nevjerojatnom brzinom. I nashi mozgovi se rastaju sa zdravim razumom. Jedan trenutak sam tu drugi nijesam. B se smeje , M pushe na dlan i viche: braaatttteeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!SShto je ovo dobro, huiiiii!. Mute mi se misli , neuroni se tope u acitelenu, hlorovodinicnoj kiselini i ko zna chemu josh.Pevamo , pleshemo polugoli znojavi i totalno razbijeni.
Kad sam popio 5 unicum , sve je se iznenada pojasnilo i otkrilo u pravom svijetlu. Jebote , propade, gda sam to ja ,jer sam jedan balkanski pakao zameni drugim srednjevropskim. Ovde nema mesta za mene ni za njih, moje sapatnike. Najebali smo, nemamo kuda , nego u u onu usranu rupu na dunavu. A odatle gde dalje , kako , nesposoban sam se okrenuti sam , josh sém samo tatino dete, tatin sin navikao na sigurnost roditeljskog doma kakvog takvog ali mojeg. Sve je to gotovo, al na kraju za chim plachem i urlam na ovoj usranoj terasi, i shto me svi ovi proleterski smradovi tako gledaju, mamu vam jebem usranu, pichke, ma i vi sapatnici jebte se netrebate mi ni vi , marsh bre u pichku lepu materinu. Odo...
Kroz maglu M mi objashnjava da bi trebao da se smirim , da tje zvati policiji, ma ko ih jebe . Ko vas jebe, ja mogu i sam. Vratjam sam kroz mrak stajem da pisham. Put se vrti oko mene mrak me guta nestajem, gde idem? Ne znam , a da idem u jebeni KSI da crknem sam . Vratjam se u sobu , sve se vrti , sve se okretje neverevatnom brzinom. Povratjam u neku kesu, suze teku niz mlado tupavo lice. Zakljuchavam vrata i lezem. Chekam smrt ili razreshenje od muka u glavi milion vrisaka i urlika, milion protivvazdushnih sirena, hiljade nato bombardera razara moju svest. Majka i otac se pretvaraju u rasplamsale siluete , sve se rushi svet nestaje .
Lupa na vratima , ko je sad ? Glava me razara od bola , tablet vino mi izlazi kroz sve telesne shupljine. Nemam snage da se dignem , marh , odjebite.
Budi me uzasan bol u probavnom traktu glava je se pretvorila u pire , svaki deo lobanje boli kao da se milijardi akopuntirnih igli slislo na tjelu.Muka , smrad vonj alkohola . Svi spiju. Oh ne , ponovo sam puko shta li sam uradio. Jebem ti samog sebe , budaletino.
Jutro , mrachni pogledi, razocharenje , ljutite zamerke , spushtam glavu kao klinac koji je slagao i uvredio rodilje . Zemljo otvori se progutaj me svari i poseri... Osecam stid koji nikad prije nijesam osetia.
Zajednichka patnja nas miri, neko brzo zivot se nastavlja svojim ustaljenim tokom, nepostojece vreme neumitno teche za druge za nas je stalo, gledamo ga kako protiche dok mi stojimo nepokretni, posmatrachi. dunava koji nikada netje stati.
Fenol zaudara kao i svaki dan...
