Битка

Нотј је влазна и без облика. Ноге носе тешко тело које воња на јефтино пиво , и узасну балтик вотку. Тупа улична светла , боје су поквареног млека . Цело место заудара на заборав, на запуштеност, на непостојање. Октобарско небо , непријатељски настројено , је препуњено намрченим облацима . Свет се претворио у један мрак испуњен светлошцу белих лампиона испуњеним мртвим инсектима, само то постоји и ништа друго, та улица и ништа друго.

У измученом телу младог човека , дух је изненађујуце светао и бистар. Неко чудан мир и јасна визија постојања  , пуне сваки део свести задовољством.

Он се сутрадан неце сецати  овог дела ноци , највероватније це бити обузет гађењем, заудараце на поврацање и зној , патице са хиљаду демона који це забијати игле у његов изгризени зелудац, и сасушени мозак. Његова изба цега подсецати на бескрајне тунеле пакла . У клоњи це грлити шољу и молити космос да га упокоји , да однесе узас и гађење , а поврацаце само слајм и киселину.

Али сада је у оном блазеном стању пијанства у коме ништа није битно а све има неко поетски дубок смисао. Сва патња око њега , сав понор у који се сурвала ова напацена земља , носе неки лирски набој . У мозданим рекама неурона , електричне јегуље , пливају лакоцом кроз електролите презасицене алкохолом и шецером. Јегуље се спајају на неслуценим фреквенцијама , на најнемогуцијим местима тог младог разума , и ти спојеви изазивају тај невероватан осај савршенства  и свемогуцности.

Између два лампиона , време нема смисла , као да хода између две планине где су раздаљине огромне , време се развлачи као звакаца гума, сваки облик и дузина су могуци. У бескрају , секунде на хиљаде генијалних и саврсено уравнотезених , поетских , мисли обузимају свест младица . Он нема времена да их све смести у памцење, фиоке су пуне фасцикли пренатрпаних мислима, мирисима, сликама, поруке надсвесног мозга немају где да се укорене , све се прелива као лавабо који је пун воде , а неко је заборавио чесму.

Млади човек не зна где иде , а није му више ни битно. Битно је само да тај диван осецај бескраја траје , и да никад не престане .

Млади човек не зна где иде , а није му више ни битно. Битно је само да тај диван осецај бескраја траје , и да никад не престане .

Град се надвио над њега , као да зели да ге прогута . Та прљава паланка , воли гутати своју копилад. У својој прљавој утроби носи генерације оваквих који верују , да су попили сву памет света , који сматрају да им бескрај припада. У њеној материци црне боје , проздрана копилад се трансформишу у црне рупе од људи , у угљене скулптуре , добре само да сагоре , у кратком и бледом пламену.

У наступу срдзбе , млади човек, у трку напада контејнер који му се нашао на путу, јегуље су сада  препуне негативног електричног набоја а и доза алкохола је убила зељу за пливањем у електролитима. Мозак тоне у памрачење.

Контејнер , прљав и зарђао и смрдљив , не одговара на напад, остаје поносно на свом месту. Ништа немозе пореметити његов мир и чврстину.

Млади  во, поново јури ка сивомодсјају у мраку , ударага директно челом. Пада , као клада поред дзиновске канте са точковима. Последњи зраци свести, напуштају , младица...

Бескрајни таласи бола, гађења . Шоља заудара на поврацање. Милони љутих кака демона , једу зелудац и чупају парчице мозга.  На челу плава чворуга.

Захваљујем се вјеселој америчкој скупини  Xatur , и  Dead Can  Dance  на помоћи при жврљању ....

Izvinjavam se svim chitaocima na ovoj uzasnoj verziji neshto sam zeznuo sa wordom ....