Дивна инерција . Магична непокретност . Усмереност ка ничему , а поред свега тога савршено свестан пролазности , света . Себе самог.
Само бог , наранџасте боје воли своје поданике . Само он се њима брине . О богомољцима највише брине . Брани их од браон бога који је неописиво зао и бескарајно тужан што није наранџаст!
О мени се ни један бог не брине , ма које боје био . Све то пролази мимо мене у сливу као бујици после кише .
Сене , празни погледи, непрегледна бујица лица .
Не занам дали ми је лепо или лоше , немогу да разлучим , ни шта ми је ни чему све ово . Понекад ме само тихи дечији осмех подсети где се налази прави свет , али лако одлутам .
Често сам у тами , седим чекам ђавола , да потпишемо уговор . Мојом крвљу , наравно!
Само ми једно уверење од њега треба , ништа не сме мојима да се деси зло . Моја душа је на вашем располагању .
Њега нема , неће , не инересује га уговор са бедником , он се интересује за озбиљне људе ...
Покушавам да разумем али су речи све компликованије и теже . Некада су имале онај први једноставни смисао . Данас више није тако , тешке су и препуне садражаја да их је невероватно тешко све сместити у у једну хемисферу , зарђалог мозга . А ја их желим и тражим. Неке су на српском , неке на француском , неке немају националну садржину . На неке не могу да мислим јер ми секу кожу као старим жилетом и крварим из танких и уских рана , линија , ,форми облика . Као кад шуљеви пукну , али од претешких речи које су закрчиле пролаз као тромб .
Па из се све сакривене речи слију низ гузицу ,пуне крви и , гована јер се ту те материје мешају .
А све то јер не знам како да ишчупам ону бол из себе . Бол која заузима толико места да чак нема више простора ни за мене самог . Бол ме прождире , а за сада нема лека мојој бољци .
Треба посећи све шуме , један товар мушких глава , и курчева . У ствари више товара, конвој шлепера пуних курчева и мушких глава .Ми смо стока , мушка стока , олош и шљам , гадови , неиживљене , латентне педерчине . Убеђени у своју супериорност и наше природно право на власт , доминацију насиље .
, Патим не кријем . Ужасно патим . Дали сам крив не знам ни сам . Дали је вечна, патња , не знам .
Ноћ кажу носи савет , ова моја носи само кошмаре .А ујутру ми се јебе за савете .
Ујутро је једино дивно стање , божанствени осећај испуњености . Када се два патуљка појаве у кухињи и крену да извољевају . Када видим очи и лице оне која ми је донела на свет једину праву и истиниту љубав . Ону која је отелотворила нашу вечну и непролазну љубав .
Све остало је празнина ....
Само бог , наранџасте боје воли своје поданике . Само он се њима брине . О богомољцима највише брине . Брани их од браон бога који је неописиво зао и бескарајно тужан што није наранџаст!
О мени се ни један бог не брине , ма које боје био . Све то пролази мимо мене у сливу као бујици после кише .
Сене , празни погледи, непрегледна бујица лица .
Не занам дали ми је лепо или лоше , немогу да разлучим , ни шта ми је ни чему све ово . Понекад ме само тихи дечији осмех подсети где се налази прави свет , али лако одлутам .
Често сам у тами , седим чекам ђавола , да потпишемо уговор . Мојом крвљу , наравно!
Само ми једно уверење од њега треба , ништа не сме мојима да се деси зло . Моја душа је на вашем располагању .
Њега нема , неће , не инересује га уговор са бедником , он се интересује за озбиљне људе ...
Покушавам да разумем али су речи све компликованије и теже . Некада су имале онај први једноставни смисао . Данас више није тако , тешке су и препуне садражаја да их је невероватно тешко све сместити у у једну хемисферу , зарђалог мозга . А ја их желим и тражим. Неке су на српском , неке на француском , неке немају националну садржину . На неке не могу да мислим јер ми секу кожу као старим жилетом и крварим из танких и уских рана , линија , ,форми облика . Као кад шуљеви пукну , али од претешких речи које су закрчиле пролаз као тромб .
Па из се све сакривене речи слију низ гузицу ,пуне крви и , гована јер се ту те материје мешају .
А све то јер не знам како да ишчупам ону бол из себе . Бол која заузима толико места да чак нема више простора ни за мене самог . Бол ме прождире , а за сада нема лека мојој бољци .
Треба посећи све шуме , један товар мушких глава , и курчева . У ствари више товара, конвој шлепера пуних курчева и мушких глава .Ми смо стока , мушка стока , олош и шљам , гадови , неиживљене , латентне педерчине . Убеђени у своју супериорност и наше природно право на власт , доминацију насиље .
Ноћ кажу носи савет , ова моја носи само кошмаре .А ујутру ми се јебе за савете .
Ујутро је једино дивно стање , божанствени осећај испуњености . Када се два патуљка појаве у кухињи и крену да извољевају . Када видим очи и лице оне која ми је донела на свет једину праву и истиниту љубав . Ону која је отелотворила нашу вечну и непролазну љубав .
Све остало је празнина ....
Нема коментара:
Постави коментар