Још једном

Још једном ми меланхолија прождире изнутрицу.
Ноћ , мрак. Улична светла се губе у ноћи метрополе.
Chromatics кажу да је живот сећање а смрт само могућност. Јездим  кроз паришку ноћ.
Клошари, радници који се враћају са посла. Браон боје коже, роб био, роб остао.
А ово парче месишта упаковано у пристојну боју коже. Дели исповести.
Која патетика, Беда.
Ја бедан у својој жељи да оставим нешто иза себе, они бедни јер су такви рођени.

Свако ће на своју страну, свако ће сићи на својој станици.  Свако ће тешким ходом кренути ка својим келијама, неко у нади да ће шјутра боље бит. Неко без наде.
Свет ће бити исти сутра, и људи такођер.
Или је све ово варка?