Док седим на месту без покрета.
Снага инерције ме друма с времена на време.
Машина је у покрету, ја само таласам уз машину.
Гледам гробље док машина бежи од вечног паркинга.
Гости у ракама се надимају, гасови пуне лешину.
Гласна експлозја, је већ уништила грудни кош, толико пута милован.
Кожа је почела да се слива низ ткива која прелазе у течну смесу.
Мирис ружа два метра изнад није исти ко овај у вечитој гарсоњери, без тоалета.
Око мене је пролеће.
У гарсоњеру стижу црви да очисте кости.
Птичице певају са грана.
Очи су напустиле дупље и као пихтије гмижу ка дрвеном поду гарсоњере.
Пролеће је само на површини.
Удишем ваздух мојим моћним
мушким грудима.
Гледам пролећем обојен град.
Ветар милу је кожу, цело тело је у ужитку природе која се буди.
А гарсоњера на моје име је усељива...
Велико хвала умјетницима Burial, James Blake, How to destroy A., који су ми свирили на увце док сам шкрабао.
Нема коментара:
Постави коментар