ФИНАЛЕ

Страховит умор у глави .
 Улице пуне неких разјарених лица која тихо зборе кроз стиснуте зубе.
Урлајући  гласови вриште из подземља траже пут напоље .
Природа је невјеројатно дивна овог пролећа . Свуда све цвета ,  мириси полена  , су свуда око мене , лаки ветрић их разноси свуда по овом ружном граду . Као све је у реду али ништа није уреду! Пушим смрдљиву цигарету и тражим  даха после одвратног дима и катрана који увлачим у плућа већ  увелико начета плавим "најбољим " отровима. Јер марка пљуга се тако виче , Бест , Блуе Бест , тупава зар не ?

Прелазим улицу и гледам беле лампионе који се нижу помислили би у недоглед . Као дете сам лудачки волео те лампионе , проналазио сам неки скривени смисао у њиховом  низу , замишљао сам их као главе неких доброћудних  ванземаљаца који долазе да наш  спасу од незанам чега . Још стотине блесавих мисли су низале око тих јебених лампиона . Данас су чудно офуцани , са бојом која се љушти  и рђом која је испод , говнаво жуте боје су , и сваки други не ради.Постали су гробља киљада инсеката , дно се црни од лешева комараца , муха , свитаца и шта  ја знам чега другог . Шетам гледајући у њих , бесциљно у потрази за незнам чиме , сунце греје , неком предивном топлином , мирис живота , препорода природе се шири свуда , једино у људским очима око мене и на мојим (верујем) очима блиста  мраз , лед , вечна зима .
 Суграђани ми личе на лешеве , хладне у мртвачком крутилу ,  ходају , гегају се ка својим гробовима , уплашени од сунца , од лепоте и милине овог пролећа .
Из дубина урла звук земље која стење , ја осећам како тло подрхтава испод мене . Питам се дали се свима  тресе испод ногу или то само ја сањам будан ? Задњи пут кад се овако тресло , неки су веровали да се природа празни вишка силе , сила је сувише тупа и млака реч , вишка моћи , стихије која све може самлети у пар минута . Е па тај исти предосећај ме мучи . Као  да предосећам потрес , знам и видим како ће да млати и мрда све око мене и у мени.
Поново се уљуљкујем у сећања , стојим на месту где је некад била трешња , дивно трешњино стабло , у ове дане пролећа су се гране повијале под теретом меснатих црвених плодова .Ту смо висили тијеком прољетњих благдана и гледали културноуметнички програм ужасно предвидљив али весео јер је сакупљао цео град , неке  да се курче , друге да критикују, нас слинаву банду да кркамо трешње .
Са бине су смејушиле плијесачице у народним ношњама . Одлични ученици су читали саставе који почињу оним чувеним:"Седим поред прозора  и думам о овој теми ...",. Мало пред  крај "културноуметничкогпрограма"  мудоње и дупелисци пели би  ка крчми поред ерца  да лочу и кркају и наставе славље у присуству другова из престонице. Нама се јебало јер смо и ми сви имали шта кркати , трешње, а после и нешто код горанаца , или сладолед или алву,...
Уз улицу која води ка кркајућој крчми промиче неки црни 4*4, неки предузетник жури на посао , и њима се тресу муда од овог пролећа , све је на распродаји па и њихови непроцењиво скупи животи, пуни скупих ствари, њихове џиновске кичерај кућерине , све је то непроцењиво јефтино,небитно, бљутаво је увек било. По први пут смо у истим усраним крвавим гаћама , и ми гологузани  и они армани курчераји , сви идемо у истом правцу , према провалији само што ми идемо пешака а они својим усраним џиповима. И ми и они исти страх и зиму у срцима кријемо...
Седам на траву и гледам у правцу зграде где сам живео као дете , испред мене "ливадица" тако смо је звали као ђеца, прве смо љубави , прве дркаџијске дане , прве туче , доживели , тада је била бескрајно велика ливадица . Љети су ту живеле страшне авантуре, зими је се претварала у градско скијалиште и санкалиште , ноћу су се крале гајбице из виcа за сличуге које никад нијесам научио возити.
Данас је то више стешњена ледина између четири старе зградурине, оронуле и ружно оматореле .Дали мој ум одбија да верује да је то исто место било лијепо и пуно дивног дечијег смеха прије петнестак година , или је увек било овако ружно и мало , стешњено овим руинама .
Негде из мрака сећања се чује звиждук мог маторог , тај звиждук је препознатљив међу милијардама разних звиждука , овај значи позив да се врнем у кошницу . Негде са првог спрата  улаза 32 улице Д. Караклаића  чујем врисак , и урлик , увреде и свађу , икао знам да звиждук значи :"Врати се кући" ово друго ми се баш не мили . Знам каква весела породична гунгула ме чека дома , гасим тај неурон  или ту конекцију ,не желим сам себи да дозволим да се сетим .

Устајем на утрнуле ноге омађијан мирисима , некако успаван тишином . Ни звиждука ни вриске из стана већ деценију више нас нема овде , само понекад претрчим преко полуразваљкених плоча , јурећи ка аутобуској станици преко пута бензинске . Све што је остало од мог детињства се крије испод тих бетонских плоча које воде до оронуле трафо станице. Кликери, пакетићи од крем бананица, аутићи на којима могу да се отворе вратанца, пробушене лопте , исцепане странице еротике,  стрипови, забавници , урлици у ноћи , мрачни породични кошмари, ћопави Срки од кога ме је ужасно било страх , тетка Зага већ трула и распаднута, Луда Цеца трчи гола по мрачним ходницима испод плоча .Моја прва љубав лежи обучена као фудаблерка у муљу , ..... носи штапове за пецање на леђима и изгара пржен високонапонском струјом, и ја сам испод тих плоча са свим тим аветима и дрекавцима , шајтанима , трулимо у муљу који се скупио тијеком година . Само свремена на време киша опере подземни пролаз испод ливадице и све авети се размрдају мало замене места и остају ту вечно све док неко не буде прекопо све то и посадио бетон на месту где је некад била "ливадица".

Вечерас се све завршава , још по који трен прође у нади да можда није крај . Нада искрсне из дубина мисли али се одмах вратим у садашњост видим да је свет уморан и оронуо . Да мржња ври у срцима и очима око мене . Све је уморно од постојања  и руке и ноге , чак и мој дах тешко улази и излази из грудног коша , можда је то страх у питању , кукавице. Младалачка бесмртност се приближава концу или коњецу, ende , fin , vege , данас  је крај моје вечности. Сваки смисао се губи у ветру овог божанственог прољећа, .


Пролазим поред аутобусног колодвора  , прве лампе гробља се пале , једна од две . Смрди на урин и каку из новог "вецеја" испред кога седи циганка која једе децу и бљује најчуднију реченицу икад изговорену : "Ако немаш да платиш вецеј не дам  да пишаш овди унутра , марш , извади пичку и пишај овде на земљу..." Негде у мени све се ломи на милајрду парчића , некако ми долази да извадим пичку из гаћа и да попишам цео oвај усрани град . Да све залијем хектолитрима смрдљиве  пишаћке да се посерем свима на њушку , и да усмрдим још више овај гадни несварљиви дан испуњен дахом природе која се буди .

Испред "карингтонке" сатанак(грешка у куцању али ми се реч допада САТАНАК -САСТАНАК ) народне одбране , манијакално луди комшија се спрема за незамисливо он има решење за судњи дан . Ненадјебиво практичан и до бесмисла напоран и несносан , развалчи као баба муда неку причанцију како смо спремни и жестоко надркани . Нотинг куд сурпрајз ус ....
Још само мало и све то је готово и он и сатанак Н.О. , све иде у курац одакле је све и кренуло .

Горак укус пиве , ладне и освежавајуће, ми смирује пробавни тракт. Стара боца ми се лепи за усне , право из ледаре се приближила устима  . Из зидова вири хиљаду врагова чекају својих пет минута , две хиљаде црвених очију пиље у мене и моје пивосисајуће лице. Мрак је скоро потпуно стигао на наш мали свијет, сванула је ноћ ... Чекам ....Чује се псето које лаје као лудо , гладан је или шта ја знам ... Изненада тишина , мртва , ледена , застаршујућа , нема звука , сваки тон је замро , и ветар се смирио и утихнуо , псето се више нечује , птице као ду су негде нестале . Као да је ноћ прогутала сваки знак живота . Осећам да се сви крију негде у својим становима са погашеним светлима , несмеју крај да гледају са прозора , можда ћу се и ја усрати кaд он дође по мене, страх .

Из даљине се чује јаук , jauuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu, за тон  виши други јаук урла у ноћи jaiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii па се враћа на исти почетни тон јауууууууууууууууууууууууууу са врхова зграда се јаук развлачи свугде по граду , свуда по овој бедној  земљи .


 Почело је !Или се све завршава ?




Састављено уз срдачну помоћ вокалноинструменталних сустава:Other Lives , Niyaz, Fever Ray,Soufi soul, Block Out, Гудачки опус  110   Димитрија Шостаковича ,  фала ви и вечна  слава музикантима .