Пролеће

Што сам старији све више волим пролећа. Кад сам биа пионир нијесам ни примећивао то годишње доба осим кад почне да буде довољно вроче да би се ускочило у кратке хлачице и отрчало на "Руменка" код уличне продавачице на углу код старе зубне . Уствари тада и јесте била зубне амбуланта .
Данас годишње доба препорода природе , ми прија и буди неку лаку сету за прошлим временима . Дивим се првим пупољцима на гранама , уживам у миомирисима природе која се буди из дужег заслуженог сна.

Знам да ће се овај процес догодити још небројено пута и онда када ме неће бити овде да му се дивим. Мало су  застрашујуће  те мисли , али, кажем себи ти ћеш бити део тог процеса у сваком случају , ако ништа друго оно као ђубриво и храна . Промена облика и агрегатног стања је не избежна али , заборавимо смрт , причамо о препороду.
На десној обали сене велики филантроп Алберт Кан је финасирао и одгајио предиван врт који је по његовој замисли требао да буде прозор у свет за несретну радничку класу потрпану у смрдљиве пренатрпане станове индустријског предграђа Булоња Бијанкур . Успео је на релативно малом простору да створи предивни врт далеко источног типа (јапнски врт), где су радници могли доћи недељом да се одморе и уживају у лепоти цвећа и потока ...
Најлепше је видети врт на пролеће , као данас јер боје , мириси, и свежина су скоро психоделично лепи усред бучног и загађеног велеграда.

Желим да са свима поделим тренутке лепоте које сам доживео јутрос.