Дали вам се догоди да понекад идући улицом видите лице и кажете , тја, овај или ова су ми однекле познати? Што сам старији то ми се више , то догађа .
Баш пре неки дан водећи Љушу у школу , сретнем Б... , наравно то није она Б... са којом се банчило и лудирало надугачко и нашироко , него нека друга Б , можда се зове Жулиета, или Алија није битно битно је да је исто лице , силуета, поглед осмех.
У почетку су ме ти моменти страшно плашили , оно у фазону , шта ми је , да не лудим , да није то онај чувени dèja vu синдром. И свременом број лица која знам се повећава , сваки дан срећем људе које знам , само што они не живе у истој димензији где и лица из прошлости .
Данас сам научио да уживам у том можданом дефекту , у тој погрешној или правој неуроконекцији , у том магичном моменту где могу сваки дан срести неке људе које не познајем али њихова лица знам савршено добро.
Има ту и тотално ирационалних сусрета , мој пиљар који подсећа на Милана Милутиновића. Рачуноводкиња у фирми која има исту њушку као Весна Змијанац , не знам дали пева исто...
Ипак најлепши моменти се догађају када на мосту прођеш поред покојног тече Р.... и само у неописиво кратком трену видиш то лице које већ деценијама не постоји, или живи само на старим фотографијама , у прашњавим албумима.
Када у чекаоници пореске службе наспрам тебе седи млада жена која има исто лице као твоја прва школска љубав , а ти нити можеш да је кажеш колико си лудео за њом , колико поема још спавају у споменарима , лексиконима , колико си био разочаран када ти је рекла да сте само добри другови, и тако у недоглед .
Када међу мојим домцима пронађем човека са којим сам толико дувао и банчио да је то немогуће замислити више лудила и запоја , данс га видим скоро сваки дан у лицу О.... које има све од оног старог лица , осмех , радост , и трун лудила .
Понекад ме ови сусрети испуне неописивом меланхолијом, јер знам колико су оргинали далеко у простору али још више у времену и међусобном разумевању . Велики зид простора и времена је изникао између мојег и њиховог лица , ова овде лица су само одрази , као у огледалу, несталог времане , далеке сете за људима које волим , мрзим , или сам волео, мрзео.
Без обзира на све нежелим се одрећи тих авети , тих клонова које срећем свaки дан , на сваком углу , у обичним ситуацијама , у свакодневници . Они ми требају и они ме хране , они су обична изненађења .
Са нестрпљењем чекам следећи сусрет са незнанцем , кога савршено добро познајем...
Баш пре неки дан водећи Љушу у школу , сретнем Б... , наравно то није она Б... са којом се банчило и лудирало надугачко и нашироко , него нека друга Б , можда се зове Жулиета, или Алија није битно битно је да је исто лице , силуета, поглед осмех.
У почетку су ме ти моменти страшно плашили , оно у фазону , шта ми је , да не лудим , да није то онај чувени dèja vu синдром. И свременом број лица која знам се повећава , сваки дан срећем људе које знам , само што они не живе у истој димензији где и лица из прошлости .
Данас сам научио да уживам у том можданом дефекту , у тој погрешној или правој неуроконекцији , у том магичном моменту где могу сваки дан срести неке људе које не познајем али њихова лица знам савршено добро.
Има ту и тотално ирационалних сусрета , мој пиљар који подсећа на Милана Милутиновића. Рачуноводкиња у фирми која има исту њушку као Весна Змијанац , не знам дали пева исто...
Када у чекаоници пореске службе наспрам тебе седи млада жена која има исто лице као твоја прва школска љубав , а ти нити можеш да је кажеш колико си лудео за њом , колико поема још спавају у споменарима , лексиконима , колико си био разочаран када ти је рекла да сте само добри другови, и тако у недоглед .
Када међу мојим домцима пронађем човека са којим сам толико дувао и банчио да је то немогуће замислити више лудила и запоја , данс га видим скоро сваки дан у лицу О.... које има све од оног старог лица , осмех , радост , и трун лудила .
Понекад ме ови сусрети испуне неописивом меланхолијом, јер знам колико су оргинали далеко у простору али још више у времену и међусобном разумевању . Велики зид простора и времена је изникао између мојег и њиховог лица , ова овде лица су само одрази , као у огледалу, несталог времане , далеке сете за људима које волим , мрзим , или сам волео, мрзео.
Без обзира на све нежелим се одрећи тих авети , тих клонова које срећем свaки дан , на сваком углу , у обичним ситуацијама , у свакодневници . Они ми требају и они ме хране , они су обична изненађења .
Са нестрпљењем чекам следећи сусрет са незнанцем , кога савршено добро познајем...
Нема коментара:
Постави коментар