Станем усред моста и гледам све те несретне људе који негде журе и питам се куда идем? Одакле сам стигао и шта тражим овде ?
Дали морам да пређем мост све до друге обале или могу заувек овако да останем у средини. На пола пута , између двe тешке обале које гуше корито реке . овај мрачни моћни град се надвио над сиву реку и крије плаветнило дубоке воде. ЈА стојим и гледам воду која тече . Баш сам ту где ми ништа није јасно!
Ветрић пирка , небо је сиве боје, ситна невидљива коша ромиња , по мени и пролазницима. Ни они ни ја , ми не занамо куда овај мост води . Разлика је што су они сви у трку , траже сигурност друге обале . ЈА волим ову тачку , која је на пола пута , ту сам и ја на пола пута , на пола разумевања , на мање више пола живота (naravno ако све буде ишло како треба ), и сад стојим и чекам .
Река , као и увек наставља да тече и не осврће се . Све иде својим током, ништа не stoji , све је у непрекидном покрету , само ја непокретан и свестан моста и његове инерције uzivam у вибрацијама које се setaju кроз моје тело. као да разговарам са овим бетонским дивом . Као да тражимо заједнички језик .
У трену контакт се губи са овим вечним trenutkom , гледам на мобилник и капирам да касним на посао . Утрчавам у трамвај правац Ла Де...
Иза мене сам остао ја , онај немогући који чека тишину вечности , прво ће нестати људи, после ће можда и вода из реке отећи негде у небитност , град ће умрети ,остаћемо само ја и мост који нигде не води , у тишини ослушкиваћу вибрације и potrese дубоко заробљене у телесини овог моста....
Ова будаластвина је naskrabana уз присуство : Ewert And Two Dragons (вокално инструменталног сустава ) дубоко сам им захвалан што су одлучили да sviraju у мојој дnevnoj соби....
Дали морам да пређем мост све до друге обале или могу заувек овако да останем у средини. На пола пута , између двe тешке обале које гуше корито реке . овај мрачни моћни град се надвио над сиву реку и крије плаветнило дубоке воде. ЈА стојим и гледам воду која тече . Баш сам ту где ми ништа није јасно!
Ветрић пирка , небо је сиве боје, ситна невидљива коша ромиња , по мени и пролазницима. Ни они ни ја , ми не занамо куда овај мост води . Разлика је што су они сви у трку , траже сигурност друге обале . ЈА волим ову тачку , која је на пола пута , ту сам и ја на пола пута , на пола разумевања , на мање више пола живота (naravno ако све буде ишло како треба ), и сад стојим и чекам .
Река , као и увек наставља да тече и не осврће се . Све иде својим током, ништа не stoji , све је у непрекидном покрету , само ја непокретан и свестан моста и његове инерције uzivam у вибрацијама које се setaju кроз моје тело. као да разговарам са овим бетонским дивом . Као да тражимо заједнички језик .
У трену контакт се губи са овим вечним trenutkom , гледам на мобилник и капирам да касним на посао . Утрчавам у трамвај правац Ла Де...
Иза мене сам остао ја , онај немогући који чека тишину вечности , прво ће нестати људи, после ће можда и вода из реке отећи негде у небитност , град ће умрети ,остаћемо само ја и мост који нигде не води , у тишини ослушкиваћу вибрације и potrese дубоко заробљене у телесини овог моста....
Ова будаластвина је naskrabana уз присуство : Ewert And Two Dragons (вокално инструменталног сустава ) дубоко сам им захвалан што су одлучили да sviraju у мојој дnevnoj соби....
Нема коментара:
Постави коментар